„Ни странице ове поеме, ни хиљаде и хиљаде других страница до сада написаних, нису довољне да опишу зверства непријатеља и Исусове муке нашег народа у Другом светском рату. Живот и смрт, ране и ожиљци, бол и непребол, збегови и логори, сећање и незаборав прате сваки рат. […]
А ja настојим да, на свој начин, примерен мом осећању трагедије, мојој побуни против злочина, искажем страдање нашег рода, као васкрснуће. Једино тако и могу, никако другачије. Сложићу се са тумачима Змајеве песме да су гробови и својеврсни светионици, то јест путокази. Да, ти светионици у узбурканом мору разних страхота и људских недела, постају узори и светло другима које обасјава чин храбрости, родољубља, људскости. У сваком праху и пепелу, како нас историја хришћанства учи, остаје нека искра, неки импулс који враћа у живот.“ (Ауторка)
Ипак у небо погледам често
Kozja ćuprija
Сабрана дјела, Пад Крајине
У трагању за оцем
Домовина у срцу и друге приче
Далеко се чуло
Шаљиве народне приче
Вилма
Чистачи
У свету маште и снова
Херцеговa задужбина, легенде и знамења
Сабрана дјела, Тамо-амо по беломе свету: ћуш-роман
Закоровљена огњишта
Распукле зоре
Љубавна писма прочитана после педесет година
Фоча; вријеме и догађаји
Латице једног цвијета
Српска православна црква у Дубровнику
Тајна Добровољачке улице
Ima tako ljudi
Митрополит Ђорђе Николајевић и први пописи православних Срба – Мркоњићградски и герзовачки протопрезвитерат
Са Флором на ти 