„Од Радивоја Прокопљевића, овдашњег и свагдашњег песника, књижевног намесника, добили смо на поклон и уживање књигу, нашу слику и прилику о нама какви јесмо или смо били или се радо присећамо из прича крај топлих пећи, испричаних неких давних снежних ноћи.
Радивој нас враћа пред огледало, у вајате, у дворишта, у штале, воћњаке, међу класје, међу траве, сунцокрете, међу људе, за астале и на сокаке.
Ненаметљиво као рађање дана суочава нас са исконом. Поново миришемо на заборављене себе, на врућу, белу погачу, на зреле, слатке винограде, поново зној пече очи под ужареном звездом. У зубима нас опет глође укус, родне црне земље…“ (из поговора Радована Дрљаче)
Записи Јефимије Обрадове
Не знам, још увек
Клупко спаса
Горанова „Јама“ и усташки злочини
Одлазак на острво Арт; Пловидба, 2
Елегије
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Сусрети и казивања
Давидов свет
Црна Гора и Русија у вријеме анексионе кризе 1908–1909.
У златној смоли ћилибара
Распукле зоре 