Завичајне бакве

„Ове пе­сме бу­де нај­при­јат­ни­је емо­ци­је и ожи­вља­ва­ју дав­но за­бо­ра­вље­не сли­ке на­шег за­ви­ча­ја. Да нас не би се­та и ту­га из­је­ле к’о рђа што гвож­ђе из­је­да, ти си им на те­би свој­ствен на­чин до­дао по­зи­тив­не са­ти­ре и вр­ца­вог ху­мо­ра, па се оне чи­та­ју уз де­ти­њи смех и по­не­ку ста­рач­ку су­зу. Тво­је пе­сме има­ју ста­рин­ско ру­хо и мла­да­лач­ку ду­шу. Сво­јим пе­снич­ким из­ра­зом оне су ’ста­ро­мод­не’ јер су скро­је­не по ме­ри оног вре­ме­на – та­ко да се до­пад­ну на­ма већ ’оста­ре­лој ђе­ци’, али сво­јом лир­ском по­тком иза­тка­не су и по ме­ри да­на­шњег вак­та, јер има­ју ма­гиј­ску моћ да нас по­де­ти­ње, а по­том узму за ру­ку и по­ве­ду до нај­скри­ве­ни­јих ме­ста на­шег де­тињ­ства – ре­као бих да нас до­ве­ду до нас са­мих.“ (Из рецензије Ми­ло­ји­це Го­лу­бо­вића)