Време са укусом пралина

У за­ни­мљи­вом ро­ма­ну Вре­ме са уку­сом пра­ли­на, Мир­ја­на Ми­лен­ко­вић опи­су­је до­га­ђа­је из ве­ли­ке и ма­ле исто­ри­је у гра­ду Мо­ста­ру по­сле Дру­гог свет­ског ра­та и њи­хо­ва укр­шта­ња и пре­пли­та­ња са де­та­љи­ма из по­ро­дич­ног жи­во­та и вла­сти­тог ис­ку­ства.

Де­вој­чи­ца Ма­ша, глав­на ју­на­ки­ња ро­ма­на, сто­ји пред не­по­зна­ни­ца­ма жи­во­та, као пред књи­гом са се­дам пе­ча­та и по­ку­ша­ва да од­го­нет­не тај­не, да упо­зна лич­но­сти са ко­ји­ма се су­сре­ће то­ком од­ра­ста­ња и са­зре­ва­ња, да раз­у­ме зби­ва­ња. За­па­жа­њи­ма ре­дов­но да­је не­ки но­ви сми­сао и зна­че­ња. И кад пред­ста­вља от­ме­ну и та­јан­стве­ну Ксе­ни­ју, и док, на при­мер, по­сма­тра ста­рог Мо­стар­ца за ко­га ка­же да је „знао што дру­ги не зна­ју и ви­део што дру­ги не ви­де“.

Из лу­цид­них уви­да у људ­ску су­шти­ну лич­но­сти из нај­у­жег по­ро­дич­ног кру­га, при­ја­те­ља, са­пут­ни­ка, по­зна­ни­ка – про­ве­ја­ва ду­бље раз­у­ме­ва­ње све­та, отва­ра се не­сва­ки­да­шња пер­спек­ти­ва ро­ма­на чи­је глав­не то­ко­ве не­из­бе­жно усме­ра­ва људ­ски жи­вот, увек у по­кре­ту и пре­ви­ра­њу.