Важно је бити тужан

„Кад узме оловку у руке, она је поново дјевојчица која плаче иза млина, скривајући се у високој трави, да је мама и тата никад не нађу. Она поново види сваког другара из разреда, види учитељицу Љубицу и осјећа мирис укусних кела која се кувају у њеном стану. Чује смијех и грају из куће Стјепанових, осјећа укус хљеба који је правила баба Ката. Осјећа стрепњу док чека да види да ли је жена окренута леђима незнанка или рука спаса која ће је одвести из хладног рата у топло наручје мајке. Док јој гледате лице кад прича своје приче, примјећујете да она није са вама. Она шета по стазама свог родног села. Завирује у болничке собе у којима се одржава необичан концерт, држи Веру за руку. Грли своје ђаке погледом и срцем, грли све оне који су посијали нешто лијепо у плодну земљу њеног живота, али и оне који су се отимали из тог загрљаја, лутајући неким мање исправним стазама. Док је тако гледате, посмислите некад: да ли ће се жељети вратити у оно што је овдје и сада? А опет, за годину или двије, читате приче о овом тренутку и видите да је, неком чаробном вјештином, ипак била и овдје, и покупила све мирисе и звуке, слике и осјећања, и преселила их у причу.“ (Из рецензије Марије Кузмановић)