„Шеста књига песама Оливере Шестаков доноси нам њену, сада већ увелико препознатљиву, поетику. Грађевину коју је градила у претходних пет књига подигла је на нови ниво. И то какав! У златној смоли ћилибара је снажна лирика, сензибилна, дубоко емотивна, али и рефлексивно промишљање о бивству, а у првом циклусу, посебно о васколикој тајни смисла песмовања, градинарења речи… Песникиња већ у уводу ове књиге објашњава читаоцу да је песма само мост између њих, пружене руке преко провалије различитости. Док зида зидове од речи пита се: Да ли песмом / као веслом / могу да стигнем / до обале?
Оливерини стихови су пријемчиви ширем читалачком кругу, јер песникиња, пре свега, дели најтананије трептаје своје поетске лире на свима разумљив начин, али испуњавајући највише књижевне и естетске критеријуме. Само они прави, исконски песници знају да направе синергију између то двоје, што је услов за општеприхваћеност нечијег песништва. Нема у Оливериној поезији много истраживања ни херметичности ни покушаја да се дође до неких нових праваца и изама, чему су склони многи савремени песници, а што за крајњи резултат доноси слабу читаност и увођење поезије у неке елитистичке кругове. Права, исконска поезија, она коју ствара Оливера Шестаков се пише, пре свега, да би била читана.” (Из рецензије Васе Радовановића)