„Име главног јунака, већ у наслову [романа Сви Адамови гријеси] асоцира и на колективно (грех) и на појединачно (судбина јединке) и тако најављује путовање кроз један људски живот који је уједно метафора судбине људске заједнице, посебно оне најуже, породичне.
Неписмени сељак, чврсте вере у Бога, у себи носи исконску снагу и потребу да сачува огњиште и породицу, да задржи децу на земљи која за њега представља највећи благослов, али се у том напору и својој немоћи да покаже осећања, преобраћа у родитеља који не разуме и не прихвата потребе своје деце, који их исмева и осуђује. У корену тог неразумевања и дечјег очаја што му онај који му је подарио живот онемогућава да живи по своме налази се главно чвориште ове снажне породичне саге.
Два стожера одржавају у животу нашег јунака и када пролази кроз најснажније потресе и најнеочекиваније преокрете: његово село и мајчина фигура, која кроз цео роман стоји као каријатида снаге, брижности и љубави која не тражи ништа заузврат, која, мирећи се са судбином, носи сав терет породичних односа.
Посебну динамичност овом роману дају епизоде у којима сећања јунака преносе читаоца у неко прошло доба извезено архаичним сликама и старим сочним језиком српског села.“ (Из поговора Душице Ивановић)