Све отето мора се вратити – земља вода небо и слобода

Пе­сме увр­ште­не у књи­гу пре­зен­ту­ју пре­ђе­ни ства­ра­лач­ки пут ауто­ра, али исто­вре­ме­но ука­зу­ју на она бит­на те­мат­ско-мо­тив­ска под­руч­ја ње­го­ве по­е­зи­је. Ту су, пре све­га, хер­це­го­вач­ки пеј­за­жи – исто­риј­ски, кул­тур­ни и ду­хов­ни, ко­ји пред­став­ља­ју јед­ну од до­ми­нант­них те­ма По­па­ри­ног пе­сни­штва.

По­па­ра је у сво­јој по­е­зи­ји на­ста­нио и ши­ро­ко раз­гра­нао и ко­сов­ски мит, апо­стро­фи­рао на­цио­нал­ну дра­му, ис­пи­сао хро­ни­ку о Ко­со­ву, пре­до­чио на­ци­о­нал­не за­но­се, по­ср­та­ња и уде­се, па и лич­ни бол, као део оп­ште наци­о­нал­не дра­ме.

Пе­сник, такође, ука­зу­је на ово­вре­ме­не ци­ви­ли­за­циј­ске по­но­ре и су­но­вра­те. До­га­ђа­ња у но­ви­јој исто­ри­ји чи­не пе­сни­ка не­спо­кој­ним и сет­ним, али и кад се деси да пред чи­ње­ни­ца­ма из ствар­но­сти и жи­во­та за­ста­не за­бри­нут и људ­ски огор­чен, он ипак по­зи­ва на до­сто­јан­ствен и ус­пра­ван ход да­ље.

У за­вр­шном ци­клу­су у књи­зи, лир­ско ка­зи­ва­ње пре­ла­зи из оп­штег у лич­ни, па и ин­тим­ни­ји го­вор. Ова пе­снич­ка сла­га­ли­ца ну­ди и број­не асо­ци­ја­тив­не фи­не­се и ми­са­о­не по­ру­ке, где се По­па­ра при­сно ле­ги­ти­ми­ше као пе­сник пре­по­зна­тљи­ве и пле­ме­ни­те искре­но­сти. То су ево­ка­ци­је на де­тињ­ство и мла­дост, на ро­ди­те­ље, на љу­бав и на­да­ња.