Сто песама за Максима

Де­тињ­ство је без­бри­жно и нео­п­те­ре­ће­но оним што му­чи од­ра­сле љу­де. Али и де­ца има­ју сво­је бри­ге и гла­во­бо­ље. (Суочен са озбиљним проблемом, дечак у песми „Максимова тајна“, без много двоумљења и на свој начин, решава питање куповине слаткиша). Зна пе­сник ка­кве пе­тљан­ци­је мо­гу уз­не­ми­ри­ти мла­до би­ће, шта га све мо­же за­бри­ну­ти. Без об­зи­ра на то што су то нај­че­шће бе­за­зле­не сит­ни­це на ко­је од­ра­сли и не обра­ћа­ју па­жњу. Али, шта је ва­жно уочи­ти? Пе­сник по­ка­зу­је раз­у­ме­ва­ње за ствар­не или из­ми­шље­не деч­је бри­ге. Не под­сме­ху­је им се. Ни­ти их за­дир­ку­је. Али ни­је ни рав­но­ду­шан. На­про­тив. Ла­ко и ве­дро, уз крат­ку ша­лу, по­ку­ша­ва да им по­мог­не и то та­ко што се и сам укљу­чу­је и на­сто­ји да от­кри­је и ре­ши узрок де­ти­ње бри­ге, тра­жи то­пле ре­чи и по­ру­ке. Та­ко на нај­леп­ши на­чин по­ма­же де­те­ту да свој по­глед на свет око се­бе ис­пу­ни са што ви­ше ра­до­сти и то­пли­не. Да му де­тињ­ство не про­ђе су­ви­ше бр­зо. Јер де­тињ­ство тра­је та­ман оно­ли­ко ко­ли­ко се ду­го уме­мо без­бри­жно осме­хи­ва­ти.

Они ко­ји лич­но по­зна­ју Ми­о­дра­га Ми­ки­ја Јек­ни­ћа мо­гу би­ти из­не­на­ђе­ни и за­чу­ђе­ни ка­ко то да не­ко у озбиљ­ним го­ди­на­ма и у вр­ло озбиљ­ној про­фе­си­ји, има по­тре­бу и раз­ло­ге да пи­ше за де­цу и о де­ци. По­го­то­ву што ни­је баш уоби­ча­је­но да лич­ност она­ко мар­кант­не фи­зич­ке по­ја­ве, нео­бич­но ви­со­ка ста­са и ра­ста, по­се­ду­је на­гла­ше­ну мла­да­лач­ку осе­ћај­ност и до­бро­ду­шну на­рав. Ја­сно је, ме­ђу­тим, да је реч о чо­ве­ку чи­ја ду­хов­на ри­зни­ца зра­чи све­жи­ном ра­не мла­до­сти. Ми­о­драг Ми­ки Јек­нић не­из­мер­но во­ли де­цу и на­сто­ји да де­ци при­ре­ди што ви­ше ра­до­сних тре­ну­та­ка. Из по­тре­бе да ту љу­бав ис­ка­же увер­љи­во и на при­кла­дан на­чин, жи­вот­не са­др­жа­је и те­ме бли­ске де­ци опи­су­је ре­чи­ма до­бро­те и не­жно­сти. При­том го­во­ри је­зи­ком ко­ји де­ца раз­у­ме­ју. Он је искрен пре­ма сво­јим чи­та­о­ци­ма, па за­то ње­го­ву по­е­зи­ју ра­до чи­та­ју не са­мо де­ца не­го и од­ра­сли љу­ди – у пр­вом ре­ду они ко­ји су, по­пут пе­сни­ка Јек­ни­ћа, ус­пе­ли да у сво­ме би­ћу са­чу­ва­ју дра­го­це­но­сти и ле­по­те де­тињ­ства.