Српско-руска сусретања

„Љу­бав срп­ског и ру­ског на­ро­да не мо­же да се раз­у­ме без по­зна­ва­ња суд­бин­ских исто­риј­ских окол­но­сти у ко­ји­ма је до­шло до про­жи­ма­ња ути­ца­ја. Ма­ло је по­зна­то да су с на­ше стра­не ре­ке мо­на­ха и обра­зо­ва­них цр­кве­них ве­ли­ко­до­стој­ни­ка на­кон га­ше­ња два ве­ка моћ­не не­ма­њић­ке др­жа­ве, углав­ном пре­ко Хи­лан­да­ра и Ви­зан­ти­је, од­ла­зи­ле до Ки­је­ва, Нов­го­ро­да, Мо­скве и дру­гих још раз­је­ди­ње­них ру­ских кне­же­ви­на. Ме­ђу срп­ском ели­том ко­ја је мно­го до­при­не­ла на по­чет­ку ства­ра­ња Ру­ске ца­ре­ви­не би­ла је и срп­ска кне­ги­ња Ана Јак­шић Глин­ска, ба­ба и глав­ни вас­пи­тач пр­вог ру­ског ца­ра Ива­на Гро­зног.

С ру­ске стра­не, сем ре­ке ру­ских из­бе­гли­ца што су за­пљуснуле Ср­би­ју на­кон Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је, те мно­го­број­них до­бро­во­ља­ца у свим ра­то­ви­ма ко­је је Ср­би­ја би­ла при­мо­ра­на да во­ди, мно­го су до­при­не­ли и ве­ли­ки књи­жев­ни­ци А. С. Пу­шкин, Ф. М. До­сто­јев­ски, Л. Тол­стој,  А. Сол­же­њи­цин и дру­ги.

Глав­ни ју­нак књи­ге гроф Са­ва Вла­ди­сла­вић био је до по­чет­ка овог ве­ка пот­пу­но за­бо­ра­вље­на исто­риј­ска лич­ност. Овај ве­ли­ки ру­ски ди­пло­ма­та, кул­тур­ни по­сле­ник, ре­фор­ма­тор, пу­то­пи­сац, пре­во­ди­лац, а из­над све­га срп­ски ро­до­љуб, сва­ка­ко за­слу­жу­је ди­вље­ње но­вих на­ра­шта­ја.“ (Aутор)