Дотицаји с богатим и многоструким митолошким светом свакако се очитују у народним причама о животињама. Те приче не блистају лепотом чудесне народне бајке, испуњене мноштвом фантастичних мотива и замишљених бића, али отварају врата посебном и на свој начин блиставом свету животињских односа и ситуација. Јунаци прича су животиње, дивље и домаће, које представљају веран и непогрешив одраз свих нас и свих наших мана и врлина.
И поред очигледног „нереалног“ елемента – животиња које говоре и имају људске особине, стварност и човекова свакодневница у потпуности одређују наративни и садржајни ток прича о животињама. У њима нема моралисања или алегоријског смисла, а ако га и има, он је мање важан. Притом се спољашњи, наивни оквир приче често надограђује дубљим, иронијским или скептичним значењем које се понекад граничи са апсурдом.