Сновања

На трагу увек модерне тежње за обједињавањем расточеног уметничког и личног искуства, његовим повезивањем у јединствено биће књижевног текста, Буњевац доноси колаж својих есеја исказаних у прози и стиху.

Буњевац о својој књизи сведочи следеће: „Ако има не­ког си­сте­ма и ре­да у том на­о­ко нео­ба­ве­зном ска­ка­њу с пред­ме­та на пред­мет, у том ола­ком и че­сто на­из­глед про­из­вољ­ном сле­ду асо­ци­ја­ци­ја, он­да то сва­ка­ко ни­је ни ге­о­гра­фи­ја ни хро­но­ло­ги­ја не­го ци­клич­но вр­ће­ње не­ких оп­штих и веч­них те­ма, по­не­кад са­мо овлаш до­так­ну­тих, по­не­кад ве­што пре­ру­ше­них. […]

„И та­ко сам до­шао на из­у­зет­но сме­лу и ори­ги­нал­ну иде­ју да бар не­ке од тих ста­рих и но­вих за­пи­са, од­ло­ма­ка, бе­ле­жа­ка, швр­љо­ти­на, шкра­ба­ња, ис­про­ба­ва­ња пе­ра и сва­ко­ја­ких дру­гих ре­мек-де­ла, отрг­нем од ду­бо­ког и по­ште­но за­слу­же­ног за­бо­ра­ва и стр­пам у исти ло­нац јер ми се у том тре­нут­ку учи­ни­ло да или има­ју не­што за­јед­нич­ко или, ако чак ни то ни­је слу­чај, да бар до­не­кле ваљ­да ме­ђу­соб­но одр­жа­ва­ју ко­ли­ко-то­ли­ко при­стој­не до­бро­су­сед­ске од­но­се, а мо­жда чак, што би ипак би­ло при­лич­но не­ве­ро­ват­но, да се и уза­јам­но ис­по­ма­жу.“