„Иако се у својим причама Радивоје Вујовић бави једном малом социјалном групацијом херцеговачких колониста на Косову на простору села Мухаџер Бабуш и Српски Бабуш у околини Липљана, у судбинама његових јунака можемо да препознамо специфичности живота на Косову и Метохији у другој половини двадесетог века. Определивши се за иронијски елеменат живота и врцавост духа херцеговачког човека, Вујовић одлично осликава живот у најесенцијалнијем облику испољавања – смеху, често (или скоро по правилу) и на властити рачун. Посебна одредница целовитости и доказ квалитета налази се у начину на који Вујовић реалну топографију претвара у митски простор. О различитим судбинама, сликама косовског и херцеговачког завичаја, сеоским задругама, политичком и идеолошком кетманству, скривеним суштинама суживота са шиптарским становништвом говори неконвенционално и убедљиво, померајући средиште приповедачког интересовања у смеру неочекиваних ситуација или карактеролошких специфичности. Одлично познавање локалне лексике и наречја само појачава утисак и живописност исказа а иронична сенчења и фигуративно означавање ликова и ситуација, сетни шеретлуци и апсурдни тонови додатно стилизују дијалог и монолошке пишчеве закључке. Поготово ако придодамо томе да су се и Херцеговци као и сви други Срби налазили на разним и често супротстављеним странама у рату из чега су произилазиле разне комичне и трагичне ситуације у послератном периоду као у причи Добар дан куме дорате или у причи Старост је тешка, али чека, када чика Лазар каже: Па ви нисте нормални, ја сам уочи рата имао само двије стране и отишô у ону погрешну, бјежите ви од мене.
И на другим странама и у другим причама је прожимање историјског и индивидуалног укомпоновано успешно у наратив јер писац не жели да прихвати време непосредног искуства као градивни елеменат хијерархије есенцијалних животних вредности. Континуитет је оно што нас обавезује, он себе и своје јунаке пореди са славним прецима, Барјактаром Васиљем као родоначелником фамилијарног поноса и врлине али и са јунацима из других ратова (Партизанка Милена, Поморска академија…), желећи савременицима и потомцима да дочара обавезујућу комплексност породичног наслеђа. На тај начин жели да потенцира убедљивост људске индивидуалне димензије али исудбинску условљеност околностима и бројним породичним и колективним реминисценцијама.“ (из поговора Петра В. Арбутине)
Последњи снег
Незаборав
Ена са насловне стране
Домовина у срцу и друге приче
Сновања
Кључеви живота
Цвет из туђе баште, песме и приче
Zapisi sa putovanja
На утабаној стази немира
Споменица погинулих и умрлих старешина српске војске у рату 1914–1918
Savremenija poimanja politike 2. Shvatanja politike do kraja 20. veka
Унац од најстаријих времена до краја XVI века
Ђевич камен
Moć i moral 1. Političko umeće
Поглед из оштрог угла
Похвала међу рекама
Inovacije kao faktor konkurentnosti finansijskog sektora Еvropske unije
Свих ових дана
Распукле зоре
Savremenija poimanja politike 1. Shvatanja politike krajem 19. i početkom 20. veka
Љубавно пијанство
Обриси у магли
Шавник из заборава
Knjiga o Mostaru
Последњи ђерам
Порука мудрог зеца
Песме и пјесме
Скит
Пивска сновиђења
Не волим лимун
Проповед
Накострешене љубави; баладичне поеме
Клупко спаса
Херцеговачки хајдук Станко Сочивица 