„Ова збирка је густа по поетском ткању, прочишћена од расуте наративности, моћнија и натопљенија мислима и не само сликама из сећања роморног кладенца лирских потицаја. Ова Станишићева књига предочава нам изграђеног песника који пише из порива да обележи унутрашњу ватру пре него што све постане сиви пепео сећања. Она јесте сабирање жутих слика заборава и скупљање светлости разасуте.
Мене су коснуле, при читању, митске слике зиме у напуштеном и нешто што ме тако подсећа на мирис претпразничке вечери, опојне песме мога херцеговачког детињства, под белим снеговима невесињским незаборавним и нађеним у Станишићевим поетским сликама.
Мирише топла кора хлеба, пахуља са снежних планина мирише на родни крај… у срцу Велики пост, косач траву тупом косом коси, само ветар шапуће ми тихо тужну песму мога завичаја… да л` ћемо опет бити деца. Има заветне горчине, дубоко доживљене и проживљене… крвава трава и даље ниче, циљ је далеко, а смрт близу, сан се изгубио, прогута га јава у којој нас опомиње мисао да губимо и оно што нисмо стекли. И оно питање на које и суштински књига јесте одговор… чији траг беше што смо пратили, кад напред или назад, сад је свеједно.“ (из рецензије Пера Зупца)