Само за љубав

Ка­да про­чи­тамо не­ку вр­сту про­гла­са на по­чет­ку збир­ке Ду­ша­на Жив­ко­ви­ћа, пре­по­зна­ће­мо пе­трар­ки­стич­ке, или­ нео­ду­чи­ћев­ске ин­век­ти­ве у на­чи­ну пе­ва­ња. У том про­гла­су Жив­ко­вић не по­ми­ње уз­о­ре, али се не­по­сред­но обра­ћа бу­ду­ћем чи­та­о­цу: „Све пе­сме у овој књи­зи су скуп емо­ци­ја, нај­ду­бљих осе­ћа­ња, нај­леп­ше и нај­чи­сти­је љу­ба­ви ко­ја се чо­ве­ку де­ша­ва јед­ном у жи­во­ту, а за ко­јом сви тра­га­мо… Ови сти­хо­ви су до­каз да је и у овим смут­ним вре­ме­ни­ма мо­же­мо на­ћи, са­мо је мо­ра­мо пре­по­зна­ти“.