Сабрана дјела, Корона – освета црне краљице

„Мо­ра­мо би­ти вра­шки му­дри и хра­бри у бит­ка­ма с не­ви­дљи­вим не­при­ја­те­љем ка­кав је ко­вид. Фе­не­лон нас со­ко­ли ми­шљу да се хра­брост са­сто­ји у то­ме да се са­гле­да­ју све опа­сно­сти и да се пре­зру кад по­ста­ну не­ми­нов­не. Бе­кон му опо­ни­ра да тре­ба зна­ти да је хра­брост уви­јек сли­је­па, јер не ви­ди опа­сност. Kант се ди­ви чо­вје­ку ко­ји се не пла­ши, ко­ји не стра­ху­је и не по­вла­чи се пред опа­сно­сти­ма, а ујед­но са­вр­ше­но ра­зум­но при­ла­зи по­слу. У Kантову иде­а­лу пре­по­зна­јем да­на­шњег чо­вје­ка кон­фрон­ти­ра­но­га ко­ро­ни. За Ма­ка­рен­ка хе­рој ни­је онај ко­ји се не бо­ји, већ онај ко­ји уми­је над­вла­да­ти свој страх. За Мар­ци­а­ла је хра­бар онај ко­ји зна по­би­је­ди­ти не­сре­ћу. Та­кви мо­ра­мо ми би­ти да­нас. По­ку­ша­вам и овим за­пи­си­ма охра­бри­ти дру­ге ви­ше не­го се­бе са­му, јер мо­је је одав­но про­шло. Не­сре­ћа нас че­ли­чи и ули­је­ва нам хра­брост. Хра­бри су они ко­ји у зми­ји љу­ти­ци гле­да­ју ја­гње, док ку­ка­ве­љи и у ми­шу ви­де сло­на. У стра­ху су раз­ро­га­че­не очи. Пре­по­ру­чујем сми­ре­ност усред па­ни­ке, јер сам ци­је­ли жи­вот би­ла Дон­ Ки­хот, од­но­сно ње­гов вјер­ни слу­га Сан­чо Пан­са.

Над на­ма је нај­мрач­ни­ја ноћ у ко­јој ни нај­ви­до­ви­ти­ји не мо­гу от­кри­ти ни јед­ну је­ди­ну зви­је­зду. На по­сљед­њој смо сте­пе­ни­ци не­сре­ће. У овој си­ту­а­ци­ји же­ља је ци­је­ло­га сви­је­та иста: по­би­је­ди­ти ко­вид, уна­точ Вол­те­ро­вом упо­зо­ре­њу:

– Не мо­же чо­вјек же­ље­ти оно што не по­зна­је.

На че­лу ко­ло­не му­дра­ца сто­је они ано­ним­ни, на­род­ни, ко­ји су сво­је бо­га­то жи­вот­но ис­ку­ство гном­ски ба­сно­ви­то, фи­ло­зоф­ском сна­гом ис­ка­зи­ва­ли от­ка­ко је сви­је­та и ви­је­ка.“ (Аутор)