Родослов здувача

„Тај­не чо­ве­ко­ве при­ро­де – ду­ше и би­ћа, са ду­би­на­ма ње­го­ве пси­хе и ди­мен­зи­ја­ма до­бра и зла – по­тра­жио је Слав­ко Јек­нић у тај­на­ма при­ро­де, у ду­би­на­ма не­ис­пи­та­них ка­њо­на, пе­ћи­на, не­ви­дљи­вих во­да. Нео­т­кри­ве­ну при­ро­ду под­дур­ми­тор­ског за­ви­ча­ја пре­по­знао је у нео­т­кри­ве­ној под­све­сти чо­ве­ко­ве при­ро­де.

Ју­на­ци Јек­ни­ће­вог ро­ма­на жи­ве у са­вре­ме­ном гра­ду. Тај град је, на­чи­ном жи­во­та и ур­ба­не све­сти, по­ти­снуо оне ни­вое осе­ћа­ња и пам­ће­ња ко­ји су из на­сле­ђа, ро­ђе­ња, де­тињ­ства од­ре­ди­ли њи­хо­ву сен­зи­бил­ност. У из­ме­ње­ним усло­ви­ма жи­во­та до­бро и зло су про­ме­ни­ли сво­је по­јав­не и мо­рал­не об­ли­ке, али је ар­хе­тип из ду­би­не пам­ће­ња, пре­да­ња и ве­ро­ва­ња остао да ути­че на жи­вот и ка­рак­тер чо­ве­ка.

Древ­на, ет­но­ми­то­ло­шка пред­ста­ва зду­ва­ча по­слу­жи­ла је пи­сцу ове књи­ге да ду­бље и књи­жев­но сли­ко­ви­ти­је при­ка­же ак­те­ре сво­је при­че – њи­хо­ве дра­ма­тич­не, све­сне и не­све­сне по­ступ­ке, до­жи­вља­је, ли­це и на­лич­је.

Пре­да­ње и ствар­ност, исто­ри­ја и пси­хо­ло­ги­ја – све је спле­те­но у овим згу­сну­тим сли­ка­ма из та­ме и све­тло­сти чо­ве­ко­вог би­ћа.“ (Из рецензије Дра­гана Ла­ки­ће­вића)