Путују речи

„По­е­зи­ја, ко­ју овом збир­ком аутор­ка по­кла­ња и де­ли сво­јим чи­та­о­ци­ма, ла­ка је, јед­но­став­на, ра­зу­мљи­ва, по­лет­на, сет­на, ми­са­о­на, љу­бав­на, опи­сна, пу­на емо­ци­ја и искре­на. Сва­ка је пе­сма јед­на при­ча ко­ју ће, без сум­ње, сва­ко ко је про­чи­та раз­у­ме­ти, без об­зи­ра да ли се је у њој про­на­шао или ни­је. Сва­ка је део не­ке ‘ње­не при­че’, ње­ног би­ћа и ис­ку­ства, а аутор­ка их не­се­бич­но де­ли и да­ру­је, с љу­ба­вљу упа­ко­ва­но и оба­ви­је­но ре­чи­ма.

Она сла­ви жи­вот, јед­на­ко при­хва­та­ју­ћи све оно што он со­бом но­си. Јед­на­ко гр­ли сре­ћу и ту­гу, љу­бав и не­до­ста­ја­ње, ки­шу и ве­тар, сун­це и зи­му… Она па­ти али се на­да, че­зне али ве­ру­је, во­ли али тра­жи по­што­ва­ње. Она уме да осли­ка не­ба пла­вет­ни­ло, ју­тро са сун­цем у ко­си, ки­шу и су­зу ра­до­сни­цу.” (Из поговора Са­ње Ра­дој­ко­вић Ку­ме)