Преобразбе

„По­ли­фо­ни умет­ник (ва­јар, сли­кар, ли­ков­ни и књи­жев­ни кри­ти­чар и исто­ри­чар, пе­сник и пи­сац крат­ке про­зе) Бал­ша Рај­че­вић огла­ша­ва се но­вом пе­снич­ком збир­ком – Пре­о­бра­збе. […]

Нај­чу­ве­ни­је де­ло ко­је је та­ко би­ло на­сло­вље­но оно је ко­је је ис­пе­вао тра­гич­ни Ови­ди­је. Два­де­се­ти век обе­ле­жи­ла је но­ве­ла „Пре­о­бра­жај“ Фран­ца Каф­ке. Рај­че­ви­ће­ва збир­ка зна и за јед­но и за дру­го де­ло, али не ко­пи­ра ни јед­но. Наш пе­сник по­ку­ша­ва да из­ве­де оно че­га се го­то­во сви са­вре­ме­ни пе­сни­ци кло­не: да се огле­да у про­шлом, ста­рин­ском, дав­но про­шлом, али као да је оно на­ма, и ње­му, са­вре­ме­но.

Збир­ка са­др­жи три ци­клу­са пе­са­ма: „На­род­не по­сло­ви­це ве­чи­та му­дрост и ми­сле­ћи иза­зов“, „Кад се пе­сма огле­да у ба­сна­ма“ и „Пе­сме са­чу­ва­ног срод­ства“. Рас­по­ред пе­са­ма у збир­ци је очи­гле­дан: нај­пре по­сло­ви­це, по­том ба­сне, на кра­ју, гра­ђа – кри­тич­ки, де­ли­ми­це и са­ти­рич­ки ин­тер­пре­ти­ра­на – као по­ла­зи­ште за но­ве по­сло­ви­це и ба­сне…“ (из поговора Душана Стојковића)