Порука мудрог зеца

Ми­ло­ше­вић гле­да де­цу очи­ма ис­пу­ње­ним жи­вот­ном и пе­снич­ком ра­до­шћу. И док гле­да, он на пр­вом ме­сту ви­ди и рас­по­зна­је ра­дост. Све је ра­дост – де­те, деч­ја игра, свет де­тињ­ства. Ту су и нај­би­стри­ји из­во­ри ра­до­сних осе­ћа­ња и пе­снич­ких до­жи­вља­ја. Права радост се је­ди­но ту и мо­же до­жи­ве­ти. Радост, не­ис­црп­на и не­по­но­вљи­ва. Као што је не­по­но­вљи­во и де­тињ­ство. Ра­до­сним обра­ћа­њем де­те­ту и вра­ћа­њем у де­тињ­ство, Ми­ло­ше­вић у сво­ју пе­сму угра­ђу­је број­не афек­тив­не сли­ке и сиг­на­ле сна и ма­ште. Њи­ма пре­и­на­ча­ва свет ре­ал­но­сти око се­бе и, слич­но де­те­ту, за­ми­шља не­ку дру­гу ствар­ност у ко­јој ма­чак ја­ше на сун­че­вом зра­ку, зец обла­чи де­ча­ко­ву бун­ди­цу, кро­ко­дил про­да­је сла­до­лед, зец и пе­тао кре­ћу у рат про­тив сло­на. Чу­де­сни при­зо­ри се сме­њу­ју, спон­та­но су уве­де­ни у пе­снич­ки ред, па­жљи­во уоб­ли­че­ни и склад­но ком­по­но­ва­ни.