Помени

Док раз­ви­ја по­ет­ску фре­ску сво­је род­не Хер­це­го­ви­не, По­па­ра пе­ва о бу­на­ма и устан­ци­ма, стра­да­њи­ма и бо­је­ви­ма, успо­ни­ма и по­ср­ну­ћи­ма. Ис­пи­су­је ње­ну стра­дал­нич­ку по­ве­сни­цу. „Мо­ју род­ну гру­ду ни­је са­знат ла­ко“ – на­слов је јед­не пе­сме у ко­јој пе­сник ка­же да у Хер­це­го­ви­ни „Ни у сно­ви­ма се без­бри­жно не хо­ди“. На­ци­о­нал­ну дра­му са­гле­да­ва у исто­риј­ској по­ет­ској пер­спек­ти­ви. Та­ко, у пе­сми „Хер­це­го­ви­на 1875–1878“ ко­ја је ис­пе­ва­на у еп­ском де­се­тер­цу, пе­сник ис­ка­зу­је жал због то­га што оновремену же­љу хер­це­го­вач­ких Ср­ба за сло­бо­дом ни­је ра­зу­ме­ла или ни­је хте­ла да ра­зу­ме тадашња Евро­па: „Ко­ја мје­ри по кан­та­ру сво­ме / Шта да да­је од ту­ђе­га ко­ме“. Ка­зи­ва­ње о исто­риј­ским до­га­ђа­ји­ма, о по­ра­зи­ма и на­да­њи­ма, не­из­бе­жно пра­те еле­гич­ни то­но­ви.