Почело је са сновима

„Во­ле­ла сам да де­лим ју­тра са то­бом. Спу­стио би ми не­жно по­љу­бац на тре­па­ви­це и ка­зао ‘ра­дуј се на­шем но­вом да­ну’.

Све не­су­гла­си­це смо ре­ша­ва­ли ла­ко и бр­зо јер смо зна­ли да љу­бав по­бе­ђу­је.

А кад би се, по­не­кад, мр­зо­во­љан про­бу­дио, ре­кла бих ти гла­сно ‘на­смеј се и по­здра­ви ју­тро!’

Све на­ше ста­зе и све на­ше ра­до­сти и ту­ге чу­ва књи­га не­за­бо­ра­ва. Зна­ли смо ка­ко је то са­ња­ти, а бу­дан би­ти. А кад би ме­ни до­шли не­ки ло­ши да­ни и кад би ми се чи­ни­ло све ис­пра­зно, за­гр­лио би ме сна­жно, она­ко ка­ко ти то знаш и шап­нуо ‘про­ћи ће, и то се до­га­ђа. Ти си мој ју­нак, за­то оба­рај са жи­во­том ру­ку!’

Ма­шта­ла сам о то­ме да ше­та­мо уну­чи­ће, да их љу­ба­вљу раз­ма­зи­мо (ма­ло), да од­го­ва­ра­мо на без­број пи­та­ња и да слу­ша­мо оно ве­чи­то при­чај ба­ко.

Ни­је нам се да­ло… Ти не­где са­ку­пљаш зве­зда­ну пра­ши­ну. Иако осе­ћам по­не­кад тво­је при­су­ство, иако мо­гу да до­ча­рам до­дир тво­је ру­ке и осе­тим твој ми­рис, ипак у не­бо по­гле­дам че­сто.

Не знам за­што ти ово го­во­рим, кад ти све знаш. Ре­чи пу­ту­ју… Кре­ну из ду­би­не ду­ше, па где стиг­ну…

А ја ћу ве­че­рас да об­у­чем ону ха­љи­ну ко­ју си ми ку­пио на Та­со­су, по­ди­ћи ћу ко­су шна­лом она­ко ка­ко си ти во­лео, ста­ви­ћу цр­ве­ни руж на усне, се­шћу на на­шу те­ра­су и че­ка­ћу да ми ме­се­че­вим зра­ком по­ми­лу­јеш ли­це…

И ка­да ми на­ши ма­ли де­ча­ци бу­ду го­во­ри­ли при­чај ба­ко још, ре­ћи ћу им – по­че­ло је са сно­ви­ма, ко­ји су се по­ла­ко пре­тва­ра­ли у ја­ву. И да и они тре­ба да сле­де сво­је сно­ве. Упор­но, без од­у­ста­ја­ња. Обе­ћа­ла сам се­би да ћу им у то­ме по­мо­ћи.” (Аутор)