Пасош за небо

„На Ду­чи­ће­вим ве­че­ри­ма по­е­зи­је у Тре­би­њу по­ја­ви­ће се, не­на­да­но, име Бо­жи­да­ра М. Гло­гов­ца, чи­ја ће моћ­на и бри­љант­на ми­сао кроз стих бље­сну­ти као му­ња. За­гр­миће ње­гов стих као гром, зре­лом сна­гом, му­дро­шћу тка­ном и чи­сто­том гор­ског из­во­ра на­до­је­ном.

Божидар ће од ра­ног дје­тињ­ства осје­ти­ти, до­жи­вје­ти и упи­ти то­пли­ну ро­ди­тељ­ског ог­њи­шта; до­би­ти бла­го­слов и по­ни­је­ти у би­је­ли сви­јет као ама­нет очин­ски. Упра­во због то­га ће он са­чу­ва­ти ча­ри ар­хе­тип­ски брит­ког и рас­ко­шног је­зи­ка ко­ји се пре­ла­ма кроз ње­го­ву цје­ло­куп­ну по­е­зи­ју, гдје је на­чин ка­зи­ва­ња јед­но­ста­ван, рас­ко­шан и ме­ло­ди­чан.

По­е­зи­ја Бо­жи­да­ра М. Гло­гов­ца је ис­пу­ње­на то­пли­ном, вје­ром и сна­гом му­шком. Он то­чи ла­мент сво­јим пре­ци­ма, твр­дом жи­во­ту – опо­ром тра­ја­њу; по­е­зи­ју бо­ла, по­но­са и пр­ко­са; ми­рис за­ви­ча­ја и за­пре­та­ног ог­њи­шта.“ (Из рецензије Миладина Томовића)