Отисци буђења

Бу­ђе­ње је гра­ни­ца сна и ја­ве, не­што као по­лу­ја­ва – по­лу­сан. За­пра­во, и сан и ја­ва. А  Оти­сци бу­ђе­ња ујед­но су оти­сци пр­сти­ју, ко­ји пом­но бе­ле­же од­ја­вље­не сно­ве и до­са­ња­ну ја­ву.

Као што је, у про­шлој збир­ци, би­ла Са Фло­ром на ти, та­ко је, ов­де, Радојкa Ми­ло­ше­вић при­сна са ли­ри­ком. То­ли­ко се по­и­сто­ве­ти­ла, усво­ји­ла ње­не ћу­ди и пра­ви­ла, осе­ти­ла ње­не им­пул­се и ње­ну за­во­дљи­вост, да се об­ја­ва, мир­не ду­ше, мо­гла на­сло­ви­ти – Са по­е­зи­јом на ти.

Без об­зи­ра шта и о че­му пи­ше, аутор­ка лек­си­ци да­је свој­ства  жи­вих ство­ре­ња и за­ла­же се за до­сто­јан­ство из­ре­че­ног. На­и­ме, по­ма­же ре­чи­ма да хо­да­ју и ле­те, а не да пу­зе, та­ко да има­ју свој до­мет и сво­ју суд­би­ну, по­пут љу­ди…