„Поезија Саве Кокановића у књизи Огледало душе је снажна, храбра, искрена, а на тренутке и њежна, пуна сјете и емотивности према старим временима, прошлости и младости аутора. Најјачи утисак на мене оставиле су пјесме о приказивању стварности у друштву и те пјесме заузимају централни дио ове збирке. Пјесме су по мотивима и тематски подијељене у три циклуса – циклус сатирично-хумористичне поезије, ратни и послијератни циклус и циклус љубавних пјесама. Једна од главних одлика ове збирке је модерност која се огледа у форми – употреби слободног стиха, нестандардних језичких облика; огледа се и у новом, другачијем, савременом и локалном урбаном изразу; у искуству обогаћеном љубављу према књижевности.
Прва три мјеста у збирци заузимају пјесме Балада о истини, Незасита душа и Успавана савјест. Аутор разговара са истином, тј. он је у потрази за њом, али она му каже:
Одустани! Тешко ћеш ме наћи.
Ни ја сама, некад, не знам гдје сам.
Свако има сопствену истину
Чак се питам да л’ сам – то што јесам.
Пјесник у разговору са савјешћу која је успавана као да најављује сљедећи циклус пјесама који је онај централни дио збирке, слика стварности у стиху.
Тражила сам неке Богом дате,
Кажу од њих треба да се кријем,
Сувишна сам у њиховој глави
Тјерају ме да поново спијем.
Слиједи централни циклус пјесама – циклус сатиричних пјесама које приказују стварност друштва и слику свакодневице коју пјесник као пензионер живи. Порукама је посебно занимљива Обичан човјек, као и пјесма Поздрав из контејнера, у којој је сарказам доведен до врхунца:
А сутра кад пензија стигне
Вратићу држави њено,
Преостаће можда понека марка
И за унуче нерођено.”
(Из рецензије Наде Чучић)