„По рубовима река је љубав (сагласје свих вештих спевова); љубав као тугованка, као стрела, као прасак, или пак, женска љубав (стишана и огољена); без телесности оронула и складна у нестајању пред испруженим длановима – пред живим сунцем.
Песникињина крила су и у гнезду, и раскриљена небом, и са суровим изданцима, сура. Чује се њихов трепет који растерује зраке, лепет као позив на уздизање звуковног у стиху-песми. Прецизно густина ваздуха контролише њихове покрете – кроти их неукротиве и призива у висинама.
Милена Дрпа слаже свој песнички рукопис одмерено, без ‘тензија’ и додатних оптерећења. Стих прати други стих, песма из песме проистиче. Уланчавају се природним током и творе јединство проживљеног и просањаног. Уједначене по ритму и стилу, све песме у најновијој књизи наше песникиње граде јединствен свет, који сам себе брани и сам себе препоручује. Сигурно.“ (Из поговора Дејана Богојевића)
Козара, споменик нашег памћења
Тешко је бити утишан до краја
Љубавно пијанство
Преобразбе
Руско-српска војничка пријатељства. Историјски факти, датуми, спомени
Сабрана дјела, Пад Крајине
Радомир из Миоковаца – роман о деди у тридесет три гледања
Свакидашње приче
Пут до истине
Ђурђевданско јагње – приче о мојим Циганима
Пољубне и погубне песме
Одлазак на острво Арт; Визије – Свет, 3
Проповед
Проблеми, писци, дела VI
Zapisi sa putovanja 