На ручку са животом

„По ру­бо­ви­ма ре­ка је љу­бав (са­гла­сје свих ве­штих спе­во­ва); љу­бав као ту­го­ван­ка, као стре­ла, као пра­сак, или пак, жен­ска љу­бав (сти­ша­на и ого­ље­на); без те­ле­сно­сти оро­ну­ла и склад­на у не­ста­ја­њу пред ис­пру­же­ним дла­но­ви­ма – пред жи­вим сун­цем.

Пе­сни­ки­њи­на кри­ла су и у гне­зду, и рас­кри­ље­на не­бом, и са су­ро­вим из­дан­ци­ма, су­ра. Чу­је се њи­хов тре­пет ко­ји рас­те­ру­је зра­ке, ле­пет као по­зив на уз­ди­за­ње зву­ков­ног у сти­ху-пе­сми. Пре­ци­зно гу­сти­на ва­зду­ха кон­тро­ли­ше њи­хо­ве по­кре­те – кро­ти их не­у­кро­ти­ве и при­зи­ва у ви­си­на­ма.

Ми­ле­на Др­па сла­же свој пе­снич­ки ру­ко­пис од­ме­ре­но, без ‘тен­зи­ја’ и до­дат­них оп­те­ре­ће­ња. Стих пра­ти дру­ги стих, пе­сма из пе­сме про­ис­ти­че. Улан­ча­ва­ју се при­род­ним то­ком и тво­ре је­дин­ство про­жи­вље­ног и про­са­ња­ног. Ујед­на­че­не по рит­му и сти­лу, све пе­сме у нај­но­ви­јој књи­зи на­ше пе­сни­ки­ње гра­де је­дин­ствен свет, ко­ји сам се­бе бра­ни и сам се­бе пре­по­ру­чу­је. Си­гур­но.“ (Из поговора Дејана Богојевића)