На обалама историје савременог света

Kњи­гу чини избор чла­на­ка и есе­ја ко­је је аутор објављивао то­ком по­след­њих де­се­так го­ди­на. Тубић пише о схватању историје Ерика Хобсбаума, о Времену власти Добрице Ћосића, поетици Лешека Колаковског, мемоарским записима Михаила Марковића, филозофији Мартина Хајдегера и Карла Јасперса… Тубић разматра ирационалност у политичком размишљању, филозофима у свету политике, утопију и тоталитаризам, демократију и диктатуру, феномен досаде, милосрђе и „врлину“ лажи, етику и пословну политику, последице пада Берлинског зида, историју етичког учења и социјалне филозофије.

„Уко­ли­ко исто­ри­ја ни­је за­сно­ва­на на исти­но­љу­бљу и то­ме не те­жи, мо­жда је бо­ље да је и не­ма. […] Не сма­трам да у исто­ри­ји тре­ба тра­жи­ти по­у­ке, да исто­ри­ју тре­ба пре­тва­ра­ти у ана­ло­ги­ју до­брог људ­ског по­на­ша­ња. Али […] исто­ри­ја би тре­ба­ло да бу­де на­ше ве­ли­ко ужи­ва­ње. Исто­ри­ја би тре­ба­ло да бу­де сласт на­шег ду­хов­ног жи­во­та, тре­ба­ло би да нас ис­пу­ни по­но­сом што је има­мо и да нас од­ве­де у сфе­ре где мо­же­мо да ужи­ва­мо у људ­ским тво­ре­ви­на­ма… Јер сам ви­део да оно што у исто­ри­ји вре­ди, то је про­цес осло­ба­ђа­ња чо­ве­ка. И да тим пу­тем тре­ба на­ста­ви­ти.“ (Радован Самарџић)