Moj brat Jovan Rašković

„Ових да­на на­вр­ши­ло се 15 го­ди­на од смр­ти Јо­ва­на Ра­шко­ви­ћа, ле­ка­ра из Ши­бе­ни­ка, ко­ји се го­ди­на­ма ба­вио ис­це­ље­њем људ­ских ду­ша. Са ‘гла­вом би­блиј­ског про­ро­ка‘, овај срп­ски три­бун за­бли­стао је као ме­те­ор на уза­вре­лој по­ли­тич­кој сце­ни јед­не зе­мље, ко­ја ће се уско­ро рас­па­сти. Сви Јо­ва­но­ви по­ку­ша­ји да се за­у­ста­ви рат ни­су, на­жа­лост, уро­ди­ли пло­дом. Мр­жња је екс­пло­ди­ра­ла и по­те­кли су по­то­ци кр­ви.

По ре­чи­ма ака­де­ми­ка До­бри­це Ћо­си­ћа, Јо­ван Ра­шко­вић је у срп­ску по­ли­ти­ку по­ку­шао да уне­се по­ште­ње и ре­а­ли­зам у по­ста­вља­њу на­ци­о­нал­них ци­ље­ва. Он ни­је осно­вао Срп­ску де­мо­крат­ску стран­ку да би се ус­пео на власт, не­го да од­бра­ни на­ци­о­нал­но би­ће и су­ве­ре­ни­тет срп­ског на­ро­да У Хр­ват­ској.

– Пси­хи­ја­тар Јо­ван Ра­шко­вић – ка­же Ћо­сић – у без­ду­шну по­ли­ти­ку унео је ду­шу, у на­ци­о­нал­ну иде­о­ло­ги­ју ху­ма­ни­зам, у хр­ват­ско-срп­ски рас­кол дух спо­ра­зу­ма, а шо­ви­ни­стич­кој агре­си­ји су­прот­ста­вио је де­мо­крат­ско ми­ро­твор­ство. Све су то свој­ства ан­ти­по­ли­ти­ке у да­на­шњем све­ту то­тал­не по­ли­ти­ке. И чим је про­го­во­рио, Ср­би су га слу­ша­ли; све што је ре­као, Ср­би су при­ми­ли као исти­ну. У тми­на­ма стра­ха и без­на­ђа бле­сну­ла је на­да.

Ћо­сић на­гла­ша­ва да је Ра­шко­вић био про­та­го­ни­ста но­ве срп­ске по­ли­ти­ке у Хр­ват­ској и нај­ви­ши по­ли­тич­ки иза­зов са­вре­ме­не Хр­ват­ске.

– За­ла­жу­ћи се за раз­у­ме­ва­ње хр­ват­ског на­ци­о­нал­ног би­ћа и по­ли­тич­ког ин­те­ре­са и пра­ва хр­ват­ског на­ро­да, са ру­ка­ма ис­пру­же­ним за по­ми­ре­ње са свим Хр­ва­ти­ма спрем­ним да Ср­би­ма по­шту­ју пра­ва ко­ја они има­ју, Ра­шко­вић је за­та­ла­сао, и ка исто­риј­ској, на­ци­о­нал­ној и гра­ђан­ској са­мо­све­сти по­кре­нуо об­ма­нут, ре­зиг­ни­ран и обез­вре­ђен срп­ски на­род у Хр­ват­ској и БиХ.

*

Капор ми­сли да он ве­ро­ват­но ни­ког ни­је ви­ше пу­та цр­тао не­го Јо­ва­на Ра­шко­ви­ћа. Био је оп­чи­њен ње­го­вом жи­во­пи­сном по­ја­вом ‘том гла­вом бо­га Пе­ру­на и очи­ма у ко­је се ни­је мо­гло ду­го гле­да­ти‘.

– Од ма­лих цр­те­жа пе­ром и ту­шем – ка­же Капор – пре­ко мно­штва цр­те­жа кре­јо­ном и сан­гви­ном и па­сте­ла, све до Док­то­ро­вог пор­тре­та, по­ку­ша­вао сам да од­го­нет­нем ка­рак­тер и су­шти­ну тог из­у­зет­но за­ни­мљи­вог ли­ца ко­је као да је би­ло све вре­ме све­сно сво­је бли­ске смр­ти.

Са Јо­ва­ном Ра­шко­ви­ћем, Капор је уз­дуж и по­пре­ко об­и­шао све де­ло­ве Дал­ма­ци­је у ко­ји­ма жи­ве Ср­би. Пут их је на­нео и у Рав­не Котаре, где су по­се­ти­ли дво­ре чу­ве­ног ускоч­ког ви­те­за Сто­ја­на Јан­ко­ви­ћа, чи­ји је по­то­мак ве­ли­ки пи­сац Вла­дан Де­сни­ца. Аутор ро­ма­на Про­ље­ћa Ива­на Га­ле­ба био је ви­ше­го­ди­шњи Ра­шко­ви­ћев па­ци­јент. Док­тор је Де­сни­цу ле­чио од хи­по­хон­дри­је, а умро му је на ру­ка­ма од ра­ка.

*

А он­да су се ис­пу­ни­ли ста­ди­о­ни и тр­го­ви на ко­ји­ма је про­го­во­рио Јо­ван Ра­шко­вић. Док је на­род па­дао у не­ку вр­сту тран­са слу­ша­ју­ћи чо­ве­ка ко­га су сма­тра­ли све­цем, он им је, ка­же Капор, у јед­ној ре­че­ни­ци ре­као све: ‘Ја ни­сам ваш во­ђа, не­го слу­га!‘

Капор сма­тра да се Јо­ван Ра­шко­вић ни­је као дру­ги ба­цио у по­ли­тич­ку аре­ну да не­што стек­не. Био је при­знат и по­знат, по­што­ван и иму­ћан чо­век. Знао је ко је, шта је и ко­ли­ко вре­ди. Је­дан је од ма­ло­број­них ис­так­ну­тих срп­ских ин­те­лек­ту­а­ла­ца у Хр­ват­ској, ко­ји ни­је крио да је Ср­бин, и због то­га се ни­ко­ме ни­је прав­дао. Ње­му ни­је тре­ба­ло ни­шта дру­го, сем ма­ло од­мо­ра и спо­кој­ства, али је он због свог на­ро­да ушао у ту аре­ну, све је жр­тво­вао, све из­гу­био и на кра­ју је, као по­след­њи лу­пеж и раз­бој­ник, про­те­ран из свог род­ног кра­ја.

– Али, ни та­да – ка­же Капор – ка­да су га но­си­ли на ру­ка­ма, гле­да­ли у ње­га као у Бо­га, љу­би­ли му ру­ке и тра­жи­ли по­моћ, ко­ју ни сам се­би ни­је мо­гао да пру­жи, Док­тор је по­ста­јао са­мо на смрт умор­ни ле­кар, ко­ји се на­гле­дао ису­ви­ше не­сре­ће да би мо­гао да ужи­ва у сво­јој сла­ви.

*

Об­ја­шња­ва­ју­ћи за­што је срп­ски пук у Хр­ват­ској по­ди­гао на ру­ке Јо­ва­на Ра­шко­ви­ћа, због че­га је на збо­ро­ви­ма уз сли­ке Све­тог Са­ве, кне­за Ла­за­ра, Карађорђа, Ње­го­ша и Ву­ка, но­сио и сли­ку Ра­шко­ви­ћа, ака­де­мик Ма­ти­ја Бећ­ко­вић ка­же: ‘Те­шко да су мо­гли на­ћи те­мељ­ни­је­га, про­стра­ни­је­га, не­се­бич­ни­је­га, пле­ме­ни­ти­је­га и углед­ни­је­га. Они ко­ји су Ра­шко­ви­ћа хте­ли да су­зе и омра­зе, са­мо су по­ка­за­ли ко­ли­ко су уско­гру­ди и ус­ко­ум­ни они са­ми‘.

Бећ­ко­вић за­кљу­чу­је: ‘Јо­ван Ра­шко­вић је ве­ро­вао да се без на­си­ља мо­же из­бо­ри­ти за пра­ва свог на­ро­да и да не­прав­ду не сме чи­ни­ти онај ко­ме је не­прав­да учи­ње­на. Од кад је срп­ских во­ђа, од Јо­ва­на Ра­шко­ви­ћа ни­је би­ло ми­ро­љу­би­ви­је­га. Али, кад је па­ла крв, то ни­је мо­гао ни при­ми­ти ни раз­у­ме­ти. Сад зна­мо ка­ко се све за­вр­ши­ло и да је због та­квог ис­хо­да Јо­ван Ра­шко­вић пре­сви­снуо. Ње­го­вог на­ро­да не­ма у Крајини, очи­шћен је, а ње­го­ви пр­ва­ци оп­ту­же­ни су за ет­нич­ко чи­шће­ње дру­гих‘.” (Из текста Јована Кесара)