Мирис фочанских ружа

У мо­за­ич­ном ро­ма­ну Ми­рис фо­чан­ских ру­жа, Љи­ља­на Ра­ше­вић Ви­до­је­вић ви­ше­стру­ко је, на ми­кро про­сто­ру, пре­пле­ла и укр­сти­ла раз­ли­чи­та вре­ме­на, до­га­ђа­је, љу­де и њи­хо­ве суд­би­не. Ак­те­ри на сце­ни и у ми­зан­сце­ну су у раз­ли­чи­тим вре­ме­ни­ма, исто­риј­ским и дру­штве­ним при­ли­ка­ма ис­пу­ња­ва­ли сво­је до­су­ђе­не ро­ле, жи­ве­ли сво­је сно­ве и за­но­се, ре­ал­не жи­во­те и му­ке. У при­по­вед­ном то­ку сме­њу­је се ста­ро и но­во, по­је­дин­ци и по­ро­ди­це, етич­ка на­че­ла и вред­но­сти, по­ли­ти­ке и иде­о­ло­ги­је.

Ро­ман оби­лу­је функ­ци­о­нал­ним исто­риј­ским и дру­гим ре­ми­ни­сцен­ци­ја­ма. Са по­себ­ним на­дах­ну­ћем и лир­ском има­ги­на­ци­јом пор­тре­ти­сан је град, пре­ци­зно до­ча­ра­на ње­го­ва ре­ал­на то­по­гра­фи­ја. По­глед при­по­ве­да­ча, ка­ко га спи­са­те­љи­ца по­не­кад име­ну­је, че­сто је упу­ћен пре­ма Сат-ку­ли, ор­ијен­ти­ру и древ­ном сим­бо­лу.

Пре све­га, сна­жно и фи­ли­гран­ски при­ка­за­на је ду­ша гра­да. Не са­мо пре­ко ми­ри­са ру­жа, ко­ји по­сре­ду­ју и ми­ри­се људ­ских ду­ша, не­го и пре­ко аро­ме дру­гих за­но­са, ме­та­фи­зич­ких и тај­но­ви­тих сно­ви­ђе­ња. Ра­ди се о пит­кој и чит­кој, лир­ски обо­је­ној про­зи, ко­ја је и аутор­ским жен­ским би­ћем ду­бо­ко емо­тив­но про­жи­вље­на.