Љубави у доба короне

„У струк­ту­ри Зе­ја­ко­вих ро­ма­на на­ра­тор је при­вид­но од­стра­њен. У си­жеј­ној рав­ни на­ра­то­ра при­кри­ва је­зич­ка на­ра­ци­ја са на­гла­ше­ном ‘aковс­ком’ до­ми­на­ци­јом то­по­ни­ма и ло­ка­ли­за­ма.

Ро­ман Љу­ба­ви у до­ба ко­ро­не бу­ди чи­та­о­че­ву ра­до­зна­лост упра­во, у ско­ро из­не­над­ном, су­сре­ту с на­ра­то­ром. Аутор се ‘огла­сио’ пу­то­ва­њем у род­ну (Аков­ску)  ва­рош. Ипак, чи­та­лац не­ће до­че­ка­ти ре­а­ли­стич­ност при­по­ве­да­ња – опис Аков­ске ва­ро­ши (ме­сто) у цар­ству стра­шне епи­де­ми­је (вре­ме). На­ра­тив­ни по­сту­пак се ов­де огла­ша­ва ‘маг­не­тич­ком ча­ро­ли­јом’.

Си­жеј­но уре­ђе­ње ро­ма­на ов­де до­би­ја драм­ски, у по­е­тич­ком сми­слу ско­ро дра­ма­тич­ки ток, а на­ра­тив­ни по­сту­пак ес­ха­то­ло­шку та­јан­стве­ност. У асо­ци­ја­тив­ном по­ступ­ку, чи­та­лац мо­же ла­ко пре­по­зна­ти у јед­ном де­лу ових за­пи­са, чи­ји је фа­бу­ли­стив­ни ток у пот­пу­но­сти ра­зо­рен, од­ре­ђе­на до­га­ђа­ња у тзв. ре­ал­ном све­ту.“ (Из поговора Не­ма­ње Ан­то­вића)