Лилитин скок – Прыжок Лилит

„Да, реч је о пе­сни­ку ко­ји је у ру­ка­ма, по­ред пе­ра, др­жао и амо­ро­ву стре­лу. Ве­ли­чао је Же­ну, кла­њао се љу­бав­ним треп­та­ји­ма, одр­жа­вао ва­тру стра­сти. Же­на је цен­тар ње­го­вог све­та и нај­ве­ћа не­пре­су­шна ин­спи­ра­ци­ја. То је и сам че­сто го­во­рио. Али у пе­сма­ма је и стре­пео, го­рео и вас­кр­са­вао по­пут фе­ник­са, па­тио. То је ра­дио не са­мо ме­та­фо­рич­ки већ и у ствар­ном жи­во­ту.

Збир­ка но­си на­зив Ли­ли­тин скок и у свом са­др­жај­ном ко­ду ан­ти­ци­пи­ра сим­бо­ли­ку љу­бав­не по­е­зи­је и то оне лу­нар­не. Ина­че, збир­ка је пи­са­на сло­бод­ним сти­хом, али има и ри­мо­ва­них пе­са­ма, што је био сво­је­вр­стан иза­зов за пре­во­ди­о­ца. У по­е­зи­ји Све­ти­сла­ва Го­ли­ћа Сти­ва, од­мах па­да у очи да ње­го­ва љу­бав ни­је сти­ша­на, ње­ни љу­бав­ни трн­ци се ко­ме­ша­ју, крв уз­бур­ка­но ври, за­пљу­ску­је ну­три­ну пе­сни­ка и тра­жи из­лаз да се из­ли­је на хар­ти­ју, по­пут та­ла­са ко­ји тре­ба да стиг­не до чи­та­о­ца и уз­бу­ди га, као што је уз­бу­ди­ла и ауто­ра.“ (Из резензије Радојке Милошевић)