Симо Пургић је сабрао народне пословице и афоризме, мудре изреке великих умова, глупости које су изрекле или починиле познате личности, и кратке поучне приче.
У свом предговору, аутор је записао следеће:
„Што се тиче народних пословица, о њима је већ све речено, произишле су из народа, а основа им је велико народно искуство. Изговарају се по потреби, а по изговореној пословици могуће је одгонетнути степен интелигенције саговорника. […]
Што се тиче мудрих мисли и анегдота, које су изрекли велики умови, о њима не треба трошити ријечи. Њих је лако прикупљати ономе ко пуно и пажљиво чита књиге. Јер у доброј књизи мора бити нешто сажето и језгровито, писци то зову украс људског ума и зачин богатог језика, ако тога нема онда књига и не вриједи папира на коме је написана. И ништа нећемо рећи ново, ако кажемо да се велики писци памте више по сажетим мислима и анегдотама, него по самим дјелима. Умни људи некад више цијене живописну анегдоту и од сувих чињеница. […]
Сви се утркујемо да цитирамо, било усмено или писмено, нечије мудре мисли, а никад пред часног читаоца нисмо разастрли изречену глупост неке познате индивидуе. А индивидуе које воле да се размећу говорима, па им језик често иде корак испред мозга, призват ћемо памети само ако их гађамо њиховим изреченим глупостима. Човјек јесте саткан од свакојаких, па и реторичких потреба, али човјек као мисаоно биће мора схватити да се изречена ријеч и откачена суза не могу повратити“.