Kazino

„Дра­ги чи­та­о­че, си­гур­на сам да ћеш се за­пи­та­ти, ка­ко не­ко мо­же да пи­ше ‘ка­зи­но при­че’ и то у ша­љи­вом то­ну, о тој ха­зард­ној игри, ко­ја је мно­ге до­ве­ла до про­сјач­ког шта­па? На­рав­но, у пра­ву си, али ‘жи­вот’ коц­ка­ра има мно­го раз­ли­чи­тих, ис­пи­са­них и не­ис­пи­са­них стра­ни­ца. Углав­ном се сре­ће­мо са они­ма чи­је је ‘ис­ку­ство’ да­ле­ко од ху­мо­ра. Гле­да­мо на њих као на по­себ­ну гру­пу љу­ди, ко­ја се ла­ко­ми­сле­но усу­ди­ла да кре­не стран­пу­ту­ца­ма у по­тра­зи за лак­шим, бо­љим жи­во­том.

Има­ла сам сре­ће да се дру­жим са јед­ним Го­спо­ди­ном, на­да­ле­ко по­зна­тим коц­ка­ром, ко­ји је успе­вао да свој та­ле­нат и уме­ће ускла­ди са нор­мал­ном сва­ко­днев­ни­цом. Сва­ко­га да­на је оби­ла­зио коц­кар­ни­це и био крај­ње не­сре­ћан ка­да би за вре­ме пра­зни­ка би­ле за­тво­ре­не. Об­и­шао је све по­зна­те коц­кар­ске ку­ће ши­ром све­та и вр­ло сли­ко­ви­то знао да опи­ше сво­је бо­га­то ис­ку­ство. На жи­вот је гле­дао као на дру­штве­ну за­ба­ву, због чега смо мо­гли сви да му по­за­ви­ди­мо! Све сво­је па­до­ве и успе­хе у том све­ту, узи­мао је с по­себ­ном до­зом ху­мо­ра.

Они ко­ји су хра­бро кре­ну­ли ‘тр­бу­хом за кру­хом’ у стра­ни свет до­ла­зи­ли су са пла­но­ви­ма да ће ла­ко и бр­зо сте­ћи до­вољ­но нов­ца. Ни­ти је би­ло ла­ко ни­ти до­вољ­но бр­зо. Они, ја­чег ка­рак­те­ра, на­ста­вља­ли су бор­бу за оства­ре­ње сво­га ци­ља, док су они сла­би­ји, вр­ло бр­зо под­ле­га­ли ри­скант­ним, при­ма­мљи­вим иза­зо­ви­ма, ко­је је ну­ди­ла но­ва сре­ди­на. Ту има раз­ли­чи­тих жи­вот­них при­ча, за ко­је се ду­бо­ко на­дам, дра­ги чи­та­о­че, да ће те пре ра­зо­но­ди­ти не­го рас­ту­жи­ти и по­ред не­ких жа­ло­сних де­та­ља у по­је­динм де­ло­ви­ма.

Слу­ша­ју­ћи зго­де и не­зго­де ко­је ми је мој при­ја­тељ, уз шо­љу ка­фе, знао сли­ко­ви­то да пре­не­се, ство­ри­ла се у ме­ни же­ља, да са­чу­вам не­ке де­та­ље из тог ха­зард­ног жи­во­та. Уз до­дат­ни ху­мор, свој­ствен на­шем на­ро­ду, на­дам се да сам до­не­кле ‘вер­но’ опи­са­ла не­ке сце­не ко­је се сва­ко­днев­но од­ви­ја­ју око коц­кар­ских сто­ло­ва.

Сви ли­ко­ви су ствар­ни, са­мо по­је­ди­ни има­ју по­себ­на обе­леж­ја и ка­рак­те­ри­сти­ке у од­но­су на глав­ног ју­на­ка. Они ње­му слу­же као до­бро ода­бра­на ‘ку­ли­са’ на по­зо­ри­шној сце­ни ка­зи­на у ко­јој До­ца игра глав­ну уло­гу. Они су део ње­го­вог жи­во­та, без ко­јих бих ње­го­ва уло­га би­ла мно­го ма­ње за­ни­мљи­ва. Окру­жен сво­јом ша­ро­ли­ком „сви­том“, уно­сио је по­себ­ну ат­мос­фе­ру где год  би се по­ја­вио. Ужи­вао је углед сво­јом еле­гант­ном по­ја­вом, ка­ва­љер­ством и љу­ба­зно­шћу, ко­ју је са бал­кан­ским шар­мом ве­што ис­ти­цао.

Имао је свој си­стем са ко­јим је нај­че­шће до­би­јао и мно­ги су об­ле­та­ли око ње­га ка­ко би им от­крио тај­ну успе­ха. По­ку­ша­ва­ли су да га ими­ти­ра­ју, али без­у­спе­шно. Коц­ка­ње му је би­ла глав­на ‘про­фе­си­ја’. И по­ред углед­не ти­ту­ле зу­ба­ра, ма­ло се за­др­жа­вао у прак­си. Иза­зи­вао је ди­вље­ње и за­вист сво­јих ко­ле­га и за­то што је имао успе­ха код леп­шег по­ла ко­ји га је стал­но окру­жи­вао.

На­дам се, дра­ги чи­та­о­че, да сам до­не­кле до­ча­ра­ла за­ку­ли­сни жи­вот ка­зи­на. Веч­на тај­на рас­пли­ну­та ма­штом, за­не­ма­ру­је жи­во­те по­је­ди­на­ца и че­сто од­сту­па од ре­ал­но­сти ко­ја се од­ви­ја иза за­тво­ре­них вра­та коц­кар­ни­ца.“ (Ауторка)