Јаук гробне тишине

„Ро­ман се у цје­ли­ни од­но­си на уче­шће ауто­ро­вих пре­да­ка у Ве­ли­ком ра­ту 1914–1918. Те­ма књи­ге је стра­дал­ни­штво дје­це Аћи­мо­вог пра­дје­да Не­сто­ра и пра­ба­ке Ста­не То­до­ро­вић из се­ла Же­ра­ви­це код Хан Пи­је­ска (од ње­го­вих се­дам пре­да­ка рат је пре­жи­вје­ло са­мо дво­је). Књи­га има че­тр­на­ест по­гла­вља, а пр­во го­во­ри о су­шти­ни жи­во­та ка­ко га до­жи­вља­ва Не­стор. У дру­гом по­гла­вљу фа­бу­ла је опле­ме­ње­на чу­де­сним пред­ска­за­њем зла у сну пра­ба­бе Ста­не ко­ја је усни­ла да ће јој у ра­ту по­ги­ну­ти че­ти­ри си­на. Ка­зи­ва­ње се на­ста­вља ре­ал­но­шћу Са­ра­јев­ског атен­та­та и Не­сто­ро­вом опо­ру­ком мла­ђи­ма о еп­ској сце­ни про­шло­сти ро­да и фа­ми­ли­је с ко­ље­на на ко­ље­но за ис­тра­ја­ва­ње у жи­во­ту и исто­ри­ји. Аутор ка­же ни­ко не мо­же да мр­зи ви­ше не­го онај што си му ви­ше пу­та по­мо­гао. Про­дор срп­ске вој­ске у Же­ра­ви­це пра­ти­ле су и не­ке спе­ци­фич­но­сти, као што је љу­бав Бо­же и Меј­ре­ме. Вјер­но су опи­са­ни при­зо­ри по­ги­би­је ма­јо­ра Ко­сте То­до­ро­ви­ћа, а ле­ше­ве ни­ко ни­је уко­па­вао, ни­су има­ли кад; жу­ри­ли су у су­срет смр­ти. Ка­да је смрт за­го­спо­да­ри­ла жи­во­том дир­љи­ва је смрт мла­дог Шу­ма­дин­ца Ра­до­ја Об­ра­до­ви­ћа код Ру­жи­не во­де да не обру­ка ку­ћу и отаџ­би­ну. Ту је и при­ча о чо­ба­ни­ну Стје­па­ну Ми­ро­ви­ћу ко­ји је из аустро­у­гар­ске вој­ске пре­бје­гао срп­ској вој­сци, али и бол­ни ра­ста­нак са пре­ми­ну­лом Мар­том. Ту су и исто­ри­о­граф­ски по­да­ци о до­бро­вољ­ци­ма Вла­се­нич­ког сре­за ко­ји су се бо­ри­ли код Ве­ми­ћа у Гор­њач­ком од­ре­ду са ко­ман­дом код древ­ног ма­на­сти­ра. Дир­љи­ва је и при­ча о Са­ви Го­ли­ја­ну и же­ни Сте­ва­на Го­ли­ја­на ко­ја је тре­ба­ла да се пре­у­да јер јој се муж ни­је вра­тио из аустро­у­гар­ске вој­ске.

У су­шти­ни, ова књи­га, по­ред не­сум­њи­вих књи­жев­них ври­јед­но­сти, има ка­рак­тер исто­риј­ског ро­ма­на. У њој се пр­вен­стве­но за­па­жа хра­бра од­луч­ност за су­о­ча­ва­њем са бол­ном исти­ном и ре­ал­но­шћу те­шких вре­ме­на смр­ти“. (Из рецензије Мирка Бабића)