Из Лајпцига до Лужице. Лужички Срби у стварности и предању

Др Мићо Цвијетић доноси нову књигу путописне прозе о његовој вољеној Лужици и Лужичким Србима, с којима негује деценијске личне и књижевне везе.

„У  бе­се­ди на све­ча­но­сти по­во­дом при­је­ма Но­бе­ло­ве на­гра­де, ве­ли­ки Иво Ан­дрић из­го­во­рио је и сле­де­ће ре­чи: ‘Мо­ја до­мо­ви­на је за­и­ста ма­ла зе­мља ме­ђу све­то­ви­ма’. Об­зна­нио их кад смо, ипак, још би­ли не­ко, при­лич­но до­бро пре­по­зна­тљи­ви на ма­пи све­та. До­дат­но на гла­су за­хва­љу­ју­ћи и ње­го­вој уни­вер­зал­ној ро­ма­не­ској епо­пе­ји, за ко­ју је свет­ском књи­жев­ном сла­вом овен­чан и сте­као уни­вер­зал­ни глас.

За­ми­шљам, шта би у по­доб­ној си­ту­а­ци­ји мо­гао да ка­же је­дан лу­жич­ко­срп­ски пи­сац, ка­ко би мо­гао да об­зна­ни про­стор сво­је ми­ни­ја­ту­р­не Лу­жи­це, пар­че­та сво­је зе­мље ‘ме­ђу све­то­ви­ма’. У ве­ли­кој Не­мач­кој, као туф­ни­це, пе­ге на ти­гро­вој ко­жи. Ме­ђу пре­моћ­ним на­ро­дом ко­ји Лу­жич­ким Ср­би­ма ни­кад у ду­гој по­ве­сти не бе­ја­ше на­ро­чи­то на­кло­њен. Жи­ве­ли су сво­ју до­де­ље­ну суд­би­ну по во­љи не­ке ви­ше си­ле, а суд­би­на ни­је ка­зна, ре­као би Ка­ми.

Као је­ди­ни пре­жи­ве­ли оста­так сво­јих дав­них пре­да­ка По­лап­ских Сло­ве­на, Лу­жич­ки Ср­би су увек пре­би­ва­ли на ве­тро­ме­ти­на­ма исто­ри­је. У do­mi­zni Лу­жи­ци, ка­ко на сво­ме је­зи­ку до­мо­ви­ну на­зи­ва­ју, пре­ко хи­ља­ду и пет­сто го­ди­на. У ствар­ној и мит­ској отаџ­би­ни, ко­ји­ма су још дав­но про­ри­ца­ли пот­пу­ни не­ста­нак и смрт (реч стра­шног зву­ка, ко­ју са стра­хом из­го­ва­рам!). Иако ма­ле­них сна­га и ру­ках, до­бра­но про­ре­ђе­ни, Лу­жич­ки Ср­би успе­ва­ју го­то­во не­мо­гу­ће. Упр­кос све­му тра­ју, об­да­ре­ни не­ком чу­де­сном ал­хе­ми­јом жи­ве ви­ши об­лик по­сто­ја­ња. И не при­ста­ју на зло­слут­ну по­след­њу за­ду­шну све­ћу. Древ­ни на­род ко­ме су серб­ска реч и име, Лу­жи­ца и Бог, трај­ни ослон­ци и ми­стич­но на­дах­ну­ће, ка­ко је ову мр­ви­цу сло­вен­ског све­та пре јед­ног ве­ка до­жи­вео наш ве­ли­ки еру­ди­та Ста­ни­слав Ви­на­вер.

Не­што ме по­не­ло у он­да­шњој мла­да­лач­кој стра­сти за пу­то­ва­њем, да ра­до­зна­ло из Лај­пци­га на­пра­вим пр­ви ко­рак пре­ма Лу­жи­ци. Пре­ма остат­ку на­ро­да са ко­ји­ма де­ли­мо исто сло­вен­ско име. Пред мном се ши­ро­ко отво­ри­ла лу­жич­ко­срп­ска ста­за, на ко­јој још увек по­сто­јим и тра­јем.” (Аутор)

„Лужички Срби у стварности и предању“, „Политика“, 26. 7. 2022.