Глуха кућа

Жарко Марић доноси непосредну, личну и ангажовану исповест учесника у збивањима у Босни и Херцеговини, у којој се смењују војске, власти, вере. Марић најпре слика идиличне тренутке мирног живота у различитости, а затим из те шароликости, од краја 20. века, изниче документована прича о страдањима српског народа и о непријатељима који излазе из глухе куће. Посебно занимљив део књиге јесте ентолошка анализа, док је стил којим Марић пише нарочито живописисан, помало архаичан и милозвучно херцеговачки.