Фото-записи

„Има особа чије је име или само надимак довољно написати или изговорити, па да се пред вама лепезасто, асоцијативно, врло јасно и прецизно, укаже портрет човјека кога карактерише толико људских квалитета да напросто не знате шта прво споменути, на шта обратити посебну пажњу, шта нарочито истаћи. Тако, на примјер, ако кажете или испишете БАЋО, угледаћете пред собом Здравка Згоњанина, прије свега доброг човјека, човјекољупца спремног да свакоме притекне у помоћ, искреног и оданог пријатеља, пјесника и прозног писца, пропагатора књиге, заљубљеника у завичај, иницијатора и организатора многих књижевних и других културно-умјетничких манифестација, врсног фотографа чији документарни снимци имају и несумњиве умјетничке вриједности, ријечју – поузданог свједока свога времена, неки ће чак рећи: прави покретни музеј. Чега год се дотакне, Баћо претвори у трајно обиљежје, било да је забиљежено ријечју или фотографијом, па чак и онда када је остало као запамћена анегдота у његовим многобројним сусретима и разговорима с људима у његовом поткозарском и подгрмечком завичају, било у Сарајеву, гдје је дуго живио и радио, било у Бијељини и на Мајевици гдје сада живи, било на многим књижевним, завичајним и другим сусретима са драгим пријатељима. […]

У првом поглављу, Куће у завичају, наилазимо на петнаестак у архитектонском смислу врло занимљивих старијих кућа у Великој Жуљевици, Доњем Водичеву, Деветацима, Раковцу и Љешљанима. Неке од њих су грађене у 19. вијеку, најстарија, она која је припадала Душану Костадиновићу чак 1837. године. На основу ових фотографија могло би се испројектовати и изградити етно-село с елементима поткозарске и подгрмечке архитектуре из прошлих времена. По величини и изгледу грађевина може се закључити да су у овом крају живјеле бројније породичне задруге. Ту је и фотографијa старе рударске опреме којa свједочи о некадашњем руднику Љешљани. Посебно се истиче својим умјетничким вриједностима фотографија која приказује ’кицошког’ пијетла на дрвеној огради, који је некада бројном становништву а данас поприлично пустом селу најављивао зоре. […]

Никуда Здравко Згоњанин није ишао без свог фотографског апарата. О томе увјерљиво свједочи фото-галерија названа Светиње, у којој се срећемо са више врло занимљивих фотографија. Доминирају, наравно, фотоси манастирских и других српских православних цркaвa, као што су оне у Пожарници код Тузле, Соколица на Романији, у Обудовцу, Храм Христа Спаситеља у Бањалуци, црква Свете Тројице у Великој Жуљевици, затим богомоље у Костајници, Брчком, Приједору, Козарцу… […]

Немирног духа, увијек у покрету и у акцији, увијек међу људима, с којима лако и брзо склапа пријатељства, Здравко Згоњанин Баћо често борави у Србији, гдје посјећује многа мјеста и у сваком успије да пронађе занимљив мотив који ће овјековјечити на својој фотографији. Тако у одјељку „Матица“ погледу се нуди више занимљивих снимака, од којих ће многи свједочити и о нечему што одлази у прошлост. У најмању руку, у три посљедња вијека можемо срести трајање Србије од сјевера до југа и од истока до запада. Док листамо овај дио књиге, понекад нам се учини да је пред нама отворена историјска читанка, а покаткад опет да пред собом имамо туристички водич, али у оба случаја утисак је исти: пред нама су вриједне документарне и умјетничке фотографије вриједног и неуморног хроничара времена. […] Несебично се залажући у организацији и програмирању атрактивних садржаја, Здравко Згоњанин Баћо био је познат као организатор добро посјећених крајишких прела. Најпознатија су била она у сарајевском хотелу Holiday Inn и у Бијељини. […]

Шесто поглавље, с тридесетак врло занимљивих фотографија, насловљено Породични круг, неће бити занимљиво само за Згоњанине него и остале читаоце, јер свједочећи о трајању ове породице, истовремено свједочи и о животу на овом подручју Крајине. […]

Коначно, о фото-свједочењу када је ријеч, Згоњанин први дио књиге завршава поглављем Информације из прве руке, чиме директно потврђује да ова публикација има и аутобиографски карактер. На фотографијама читалац среће и самог аутора у оним ситуацијама и активностима које свједоче о његовом свестраном дјеловању. Отварање изложби његових фотографија, промоције књига, учешће на књижевним манифестацијама, разговори са писцима, давање изјава или интервјуа новинарима… И, што је врло важно, све то с великом скромношћу, без истицања себе, него више дајући значај догађајима о којима је ријеч, што говори и о карактеру и скромности аутора који потомству оставља драгоцјено свједочење.

Свом књижевном стваралаштву Здравко Згоњанин Баћо посветио је други дио књиге. Није, наравно, могао уврстити све што је написао и објавио, па је зато начинио избор из поезије и – што је посебно важно за овакав тип књига – дао доста критика, односно рецензија или бар извода о својим објављеним књигама. А о Баћином доприносу српској књижевности писали су многи истакнути зналци и често исказивали ласкаве оцјене…“ (Из рецензије Ранка Павловића)