„Провокативан наслов Феномен Чековић нам, већ и пре отварања књиге, сугерише да није реч о човеку ‘каквих највише има’. Па шта је то ретко, необично и чудно у личности, у карактерном склопу Јована Чековића?
Ко га побоље познаје, одговорио би на постављено питање: а шта то није! Од чињенице да је био осредњи ђак и, како сам признаде, нерадник у младости, до скорашњег, опет, његовог признања: ‘Ја сам данас богат човек’. А између тога двога је више од пола столећа крцато збивањима, довољним за нечија три живота. Шта се догодило у деценијама између ‘нерадног детета’ и стеченог богатства? Кад склопите корице ове књиге, зачудиће вас што се богатство није стицaло високом функцијом у странци, работом у каквој невладиној организацији добро финансираној ‘однекуда’. Напротив, све је ствaрaно невероватном амбицијом, добрим делом и инатом према свакоме и свему што се нашло на путу да саплиће и омета. И најважније – радом. Стотине и стотине хиљада километара на точковима, сигурно много више у авиону, сати и сати чекања у предворју да дође до важних светских личности и – гле чуда! – брзо постане њихов саговорник ‘на равној нози’.
У Чековићевом карактеру и деловању, ван сваке сумње, има нечега што се додирује са авантуризмом. Ту су били чести летови ‘с краја на крај света’ не би ли дошао до каквог посла, најпре за државну, а потом за своју компанију…
Чековић је феномен, пре свега, по својој енергији преточеној у непрекидно стваралаштво. Чинио је то, и те како, и са места првог човека Југоимпорта, а и кад је – одан својим принципима – са врха пао на само дно, кад је морао све испочетка, позајмљујући новац за аутобуску карту; амбиција, сујета и инат га нису напуштали. Тако је, миц по миц, ‘отворио врата’ у Африци, вратио се (не као Југоимпорт, већ као Јомил) на Блиски исток, у Коштунићима створио лепше и атрактивније етно-село ‘са присојне стране брда’.“ (Из предговора уредника Бошка Ломовића)