„Емоције су специфична душевна стања, која су праћена како телесним променама, тако и променама у понашању. Оне могу да буду усмерене ка нечему (као кад је у питању ‘љубав’), или од нечега (ако је реч о ‘мржњи’), а што зависи од предмета емоције. У религији, уметности, па и у филозофији, емоцијама је била приписивана и значајна сазнајна функција.
Наше разматрање феномена емоција темељиће се на сазнањима савремене когнитивне науке. Као полазиште у том смислу послужиће нам две премисе:
- према првој, емоције треба схватити као (својеврсно) кретање у емотивном простору, а
- према другој, емоције нису ништа друго до (специфичан) начин мишљења.
Идеја о емоцијама као кретању односи се на специфично осећање човека да се налази у ситуацији која се разликује од уобичајене (‘нормалне’) ситуације у којој може да се налази. То ‘емотивно кретање’ може да усмерава људе једне према другима (што се манифестује кроз речи као што су љубав, драг, привлачан, весео и сличне), али и да одбија људе једне од других (а што се изражава кроз речи као што су мржња, понижен, мрзовољан, огорчен или крив). Разматрање емоција / човековог емотивног искуства у димензијама (емотивног/афективног) простора добро илуструју различити облици његовог понашања у ситуацијама кад је он, на пример, заљубљен, забринут, тужан или љут.
Емоције се такође разликују и по дубини. Та дубина зависи од природе емоција. Она може да се манифестује експлицитно, као кроз речи као ‘дубок’ (што илуструје пример ‘дубока старост’ и њему слични), али и имплицитно, кроз одговарајући избор у паровима речи (у пару речи љубав/симпатија, прва реч изражава ‘дубљу’ емоцију од друге).
Уз овакав приступ проучавању емоција треба додати да се он одвија у склопу нове/утеловљене когнитивне науке. Когнитивна наука данас се темељи на утеловљености, а што се односи на ‘разумевање улоге човековог тела у свакодневним когнитивним активностима’.“ (Аутор)