Ђевич камен

„У вр­ту књи­жев­ног ства­ра­ла­штва за­и­скри још је­дан цве­так, пла­нин­ски свеж и ори­ги­на­лан, а под на­сло­вом ‘Ђе­вич ка­мен’. Иако пи­сац већ ду­го жи­ви у град­ским усло­ви­ма, остао је сво­је­вр­сно угра­ђен у цар­ство при­ро­де и ху­ма­но­сти, у ори­ги­нал­не сли­ке пла­нин­ских вр­ле­ти, шу­ма и по­то­ка и то сво­је ду­хов­но сра­ста­ње са мај­ком при­ро­дом из­ра­зио је све­же и ори­ги­нал­но у овој књизи. Слу­же­ћи се број­ним ре­чи­ма из ду­би­не на­род­ног го­во­ра и ко­ри­сте­ћи ори­ги­нал­не ме­та­фо­ре и по­ет­ске укра­се, он је пред чи­та­о­цем ство­рио сво­је­вр­сне сли­ке пла­ни­на, ли­ти­ца, ува­ла, шу­ма и вр­ле­ти. Ве­ли­чи­ну пла­ни­на он ви­ди у на­сла­ња­њу на не­бо, њи­хо­ву плод­ност у ши­шар­ка­ма, ди­во­ко­за­ма, ве­тро­ви­ма. Он чу­је ка­ко ста­кле­ни кло­бу­чи­ћи жу­бо­ре на из­во­ри­ма, ка­ко клик­ће орао на не­бе­ским ви­си­на­ма и тра­жи свој плен. Ови опи­си су та­ко вер­ни и сна­жни да чи­та­лац про­сто осе­ти ми­рис при­ро­де, све­жи­ну зе­ле­них про­сто­ра на планини пивској и че­сто за­ва­пи за та­квим жи­вот­ним ам­би­јен­том, оту­ђен и за­коп­чан су­ро­вим сте­га­ма гра­да.“ (Из резензије Са­ве Сте­кића)