Буњин село

„Ова при­ча је, за­пра­во, при­ча о љу­ди­ма ко­ји су осу­ђе­ни да бу­ду упра­во то: обич­ни љу­ди. Чак и ка­да уцве­та на­да у жи­во­ту, као у овој при­чи, тра­гич­ни ју­нак до­спе­ва на свој крст. Про­за на­то­пље­на ја­ким емо­ци­ја­ма, пи­са­на са же­љом и на­ме­ром да се жи­вот од­сли­ка, пра­вим, а не ‘мик­со­ва­ним’ бо­ја­ма. И као та­ква, она је леп при­лог вре­ме­ну да­на­шњем. А, што би ве­ли­ки Го­гољ (Ре­ви­зор) ре­као: ‘Не тре­ба гр­ди­ти огле­да­ло ако вам је ли­це – ру­жно!’ Вред­ност ових књи­жев­них ‘огле­да’ упра­во је у то­ме што су ужи­жи­ли си­ви­ло жи­во­та.“ (Из поговора Миодрага Д. Игњатовића)