Угљеша Рајчевић
Угљеша Рајчевић (1931–2020), рођен у Београду. Основну и средњу школу похађао у Београду и Новом Саду. Дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду, а последипломске студије, специјализацију и магистратуру, на Природно-математичком факултету – Катедри за туризам. Од 1967. године радио је у Београду, као туристички радник, све до 1991. године, када је пензионисан.
Објавио књиге песама:
„Песме из Мале луке“ (Задар 1955),
„Корен у камењу“ (Цетиње 1958),
„Казивање за аутобиографију“ (Београд 1993),
„Запис о стрпљивом умирању“ (Београд 1993),
„Горка твар“ (Београд 1994),
„Похвала Господару“ (Београд 1994),
„Биљани петак“ (Београд 1996),
„Изабране песме“ (Београд 1996),
„Молитве“ (Београд 1997),
„Мој последњи рат“ (Београд 2000),
„Треће лице множине“ (Београд 2001),
„Манифест – песме очаја“ (Београд 2011),
„Небеска Скадарлија“ (Београд, 2012).
Објавио књиге прича:
„Приче са Савинца“ (Београд 2003),
„Фреске с урушеног зида“ (Београд 2005),
„Седам јеврејских прича“ (Београд 2010),
„Ђурђевданско јагње“ (Београд, 2015).
Као историчар уметности бавио се српском уметношћу друге половине XIX и прве половине XX века. Објавио монографије:
„Новија културна и уметничка прошлост Крушевца“ (Крушевац 1988),
„Протосинђел Никодим Бркић 1912–1969“ (Сремска Митровица 1988),
„Рафаило Георгије Момчиловић, монах, сликар, мученик, 1875–1941“ (Београд 1988),
„Сликар Никола Милојевић 1865–1942“ (Београд 1999),
„Затирано и затрто – оскрнављени и уништени споменици у претходној Југославији“ (Нови Сад 2001 и 2006). Ова књига је добила награду „Српске речи“ „Драгиша Кашиковић” за 2004. годину.
Рајчевић је награђен књижевном наградом „Паја Марковић Адамов”, наградом „Димитрије Митриновић“ за изузетан допринос српској култури, добитник је „Златног беочуга Београда” 2010. и Вукове награде 2012. године. Његове приповетке с јеврејском тематиком награђиване су на књижевним конкурсима Савеза јеврејских општина Југославије (2002, 2004. и 2005. године).
