Ни време ни невреме

„На са­мом бу­ђе­њу свог књи­жев­ног раз­во­ја, мла­да аутор­ка Мир­ја­на  ­Ни­шић до­но­си нам мла­да­лач­ка ис­ку­ства и не­до­у­ми­це у ко­ји­ма ‘кап по кап’ отва­ра сен­зи­бил­ну ду­шу, пу­ну искри и не­ми­ра, по­ку­ша­ва­ју­ћи да­ ра­зби­стри ми­сао и не по­то­не у мрач­не ду­би­не.

Тра­же­ћи свој пут, сле­де­ћи лет пти­ца, ана­ли­зи­ра­ју­ћи љу­бав, до­га­ђа­је и жи­вот, аутор­ка нам ни­же сти­хо­ве сво­јих осе­ћа­ња и пи­та­ња. Ср­це жу­ди, ми­сли ви­о­ре, сен­ти­мен­ти уз­бур­ка­ни ис­пу­ње­ни су ди­ле­ма­ма, не­жно­сти­ма, емо­ци­ја­ма мла­дог би­ћа ко­је и пи­та и од­го­ва­ра… Кап по кап, Мир­ја­на Ни­шић у сво­јих де­сет ци­клу­са, са­свим при­род­но, ба­ви се љу­ба­вљу, сре­ћом, ве­ром и не­ве­ром, на­дом али и сум­њом, ки­шом и про­ле­ћем, тра­же­ћи осло­нац, сун­це и ра­дост. Ти­пич­но за мла­дост и ‘ра­не ја­де’, у сво­јој ре­флек­сив­ној по­е­зи­ји, пе­сни­ки­ња ми­лу­је ре­чи­ма, ве­зе сти­хо­ве би­се­ри­ма жуд­ње, иш­че­ки­ва­ња, треп­та­ји­ма и за­гр­ља­јем. Са ле­пим та­лен­том за стро­фу и нео­бич­но сла­га­ње (пре­ла­ма­ње) сво­јих ‘умет­нич­ких ре­до­ва’, оста­вља ути­сак за­ни­мљи­вих сти­хо­ва прот­ка­них ‘злат­ном ср­мом’. Јер, Мир­ја­на Ни­шић кроз жен­ску те­ма­ти­ку, искре­но ка­зу­је сво­је ми­сли, пре­та­па вре­ме у не­вре­ме, ки­шу у сун­це, очај у ра­дост. Она не по­ср­ће, али се ло­ми. Она не ле­ти, али те­жи. Она не пла­че али ти­ху­је и је­ца. Аутор­ка књи­ге Ни вре­ме ни не­вре­ме отва­ра пи­та­ња осе­ћа­ја и тра­жи од­го­во­ре на њих, не­пре­ста­но за­пи­та­на о љу­ба­ви, жи­во­ту, же­љи, ту­зи, осме­ху, ду­ши.“ (Из Поговора Јулиjе Марјановић Јовичић)