Песме уврштене у књигу презентују пређени стваралачки пут аутора, али истовремено указују на она битна тематско-мотивска подручја његове поезије. Ту су, пре свега, херцеговачки пејзажи – историјски, културни и духовни, који представљају једну од доминантних тема Попариног песништва.
Попара је у својој поезији настанио и широко разгранао и косовски мит, апострофирао националну драму, исписао хронику о Косову, предочио националне заносе, посртања и удесе, па и лични бол, као део опште националне драме.
Песник, такође, указује на ововремене цивилизацијске поноре и суноврате. Догађања у новијој историји чине песника неспокојним и сетним, али и кад се деси да пред чињеницама из стварности и живота застане забринут и људски огорчен, он ипак позива на достојанствен и усправан ход даље.
У завршном циклусу у књизи, лирско казивање прелази из општег у лични, па и интимнији говор. Ова песничка слагалица нуди и бројне асоцијативне финесе и мисаоне поруке, где се Попара присно легитимише као песник препознатљиве и племените искрености. То су евокације на детињство и младост, на родитеље, на љубав и надања.