Sama među ljudima

„Аутор­ски пр­ве­нац Ива­не Томић Бле­чић Са­ма ме­ђу љу­ди­ма отва­ра за­ве­су ово­вре­ме­не по­зор­ни­це ап­сур­да. Иза Ива­ни­них ма­лих вра­та са­че­ка­ће нас кљу­че­ви ни­за пи­та­ња због ко­јих се да­нас сва­ко од нас, не­где иза за­ве­се (или оп­ште­при­хва­ће­не ма­ске) осе­ћа са­мим ме­ђу љу­ди­ма. Да ли смо са­ми или уса­мље­ни? Да би сти­гла до од­го­во­ра, Ива­на Томић Бле­чић кроз сво­јих два­на­ест по­гла­вља, у свом и на­шем све­ту чу­да, отва­ра Пан­до­ри­ну ку­ти­ју пи­та­ња. Ако узме­мо у об­зир да је ап­сурд ини­ци­јал­на ка­пи­сла ин­те­лек­ту­ал­ног ре­вол­та, он­да и све по­јав­но­сти зла и по­ша­сти мо­дер­ног до­ба ов­де мо­же­мо по­сма­тра­ти као за­пи­та­но­шћу отво­ре­не кру­го­ве ко­је аутор­ка, је­дан по је­дан, за­тва­ра ис­трај­но­шћу до­бра. И увек – пе­смом, јер са­мо пе­сма по­зна­је ту ста­зу ус­хо­ђе­ња људ­ске ду­ше.

Нео­бич­но је за­ни­мљи­во да пр­во по­гла­вље књи­ге Са­ма ме­ђу љу­ди­ма, ’Де­тињ­ство’, по­чи­ње упра­во у тре­нут­ку ка­да аутор­ка има два­на­ест го­ди­на. Пр­вом пе­смом ко­ју је на­пи­са­ла. Зву­чи као па­ра­докс, зар не? За­што би ико, и то у сво­јој пр­вој књи­зи, по­же­лео да об­ја­ви сво­је пр­ве сти­хо­ве? Не же­ли­мо ли да се све­ту пред­ста­ви­мо у нај­леп­шем све­тлу? Не ви­ше. Ива­на ста­вља по­ет­ску тач­ку на по­зи­ра­ње, глу­му, вич­но на­ме­ште­не угло­ве. Она пред свет од­ва­жно ста­је сво­јим пр­вим сти­хо­ви­ма: ’’Жи­вот пре­да мном тек по­чи­ње ро­ма­не да пи­ше…’.

Кроз два­на­ест по­гла­вља књи­ге Са­ма ме­ђу љу­ди­ма Ива­на Томић Бле­чић је пред свет и век ста­ла као рат­ни­ца све­тло­сти, ску­пља­ју­ћи око се­бе оне ко­ји зр­ца­ле. Про­шав­ши кру­го­ве: Де­тињ­ства, Ре­чи, Гра­ни­ца, Сло­бо­де, Ра­ста, Са­мо­ће, Вре­ме­на, Иден­ти­те­та, Бе­га, Вред­но­сти, Скри­ва­ња и Хра­бро­сти, по­сла­ла је два­на­ест по­ру­ка љу­ба­ви и ве­ре у чо­ве­ка и до­бро у ње­му. Пла­ни­нар­ка, ко­ја је до­се­гла вр­хо­ве са ко­јих се свет ви­ди ис­под обла­ка, јед­на­ко ср­ча­но спу­сти­ла се на дно соп­стве­не ду­ше да би от­кри­ла ста­зу мо­рал­ног и ду­хов­ног ус­хо­ди­шта чо­ве­чан­ства. По­сла­ла је ве­ли­чан­стве­ну по­ру­ку по­сма­тра­ча – ус­пе­ти се (у игри ре­чи ус­пе­ти) зна­чи по­ста­ти до­сто­јан су­о­ча­ва­ња са ле­по­том све­та око се­бе. Би­ти сам ме­ђу љу­ди­ма зна­чи би­ти од­ва­жно свој, по­пут ње­го­шев­ске по­е­ти­ке пла­ни­не, у све­ту чу­да.“ (Из рецензије Гор­да­не Јеж Ла­зић)