Правдине зоне сумрака

„Ин­спи­ра­ци­ја за ову књи­гу су мно­ги исти­ни­ти до­га­ђа­ји, где су по­је­дин­ци и гру­пе зло­у­по­тре­би­ли ру­пе у за­ко­ну, ра­ди сти­ца­ња ма­те­ри­јал­не ко­ри­сти. Жр­тве су им нај­че­шће би­ли обич­ни, не­у­ки, сиро­ма­шни љу­ди, ко­ји не­ма­ју ни вре­ме­на, ни во­ље, зна­ња… Да чи­та­ју и пра­те за­кон­ске за­вр­зламе. Они сво­је вре­ме тро­ше на рад, да би жи­ве­ли скром­но а ча­сно, да има­ју ми­ран сан, де­цу ишко­лу­ју, стек­ну не­ку цр­ка­ви­цу од пен­зи­је, да су­тра ни­су ни­ко­ме на те­ре­ту а по­го­то­во сво­јој де­ци и уну­ци­ма.

Књи­га је пи­са­на у ме­шо­ви­том жар­го­ну брд­ских кра­је­ва али и град­ских. Бр­ђа­ни су жи­ве­ли и у се­ли­ма и гра­до­ви­ма, па жи­вот­ни век нај­сла­ђе за­вр­ша­ва­ли на сво­јим оче­ви­на­ма и де­до­ви­на­ма у се­ли­ма.

Ве­ли­ку од­го­вор­ност што су мно­ги не­ду­жни љу­ди ка­жња­ва­ни сно­си и др­жа­ва, као и та­ко­зва­не ло­кал­не са­мо­у­пра­ве. За­то што ни­су за­шти­ти­ли те љу­де, ни­ти их на­у­чи­ли ка­ко да се за­шти­те од по­је­ди­них адво­ка­та, по­ли­ти­ча­ра и кри­ми­нал­них гру­па око спорт­ских клу­бо­ва – нај­че­шће.“ (Аутор)