Руско-српска војничка пријатељства. Историјски факти, датуми, спомени

По­сле Ку­чук-Kај­на­рџиј­ског ми­ра из 1774. го­ди­не, ко­јим је Ру­си­ја до­би­ла пра­во да шти­ти хри­шћа­не у Осман­ском цар­ству, ру­ско-срп­ски од­но­си по­ста­ју не­по­сред­ни­ји, да би по­чет­ком XIX ве­ка до­би­ли са­др­жај­ни­ји по­ли­тич­ки и вој­нич­ки ка­рак­тер.

Осим ода­бра­них фа­ка­та из Пр­вог срп­ског устан­ка, аутор Се­ку­лић пра­ти за­јед­нич­ке срп­ско-ру­ске по­ду­хва­те на бој­ним по­љи­ма у вре­ме Срп­ско-тур­ског ра­та 1876–1877, са но­вим по­да­ци­ма о ге­не­ра­лу Чер­ња­је­ву и пу­ков­ни­ку Ра­јев­ском.

По­себ­но су број­ни фак­ти ко­ји до­ку­мен­ту­ју ру­ску вој­нич­ку по­моћ у Пр­вом свет­ском ра­ту и до­при­нос ру­ског ца­ра Ни­ко­ла­ја II Ро­ма­но­ва. У од­го­во­ру на де­пе­шу ре­ген­та Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа у ју­лу 1914, им­пе­ра­тор Ни­ко­лај II је ис­та­као: „Док има и нај­ма­ње на­де да се из­бег­не кр­во­про­ли­ће сви мо­ји на­по­ри те­жи­ће том ци­љу. Ако, пак, не успе­мо и по­ред нај­и­скре­ни­је на­ше же­ље, не­ка Ва­ше Ви­со­чан­ство бу­де уве­ре­но да ни у том слу­ча­ју Ру­си­ја не­ће на­пу­сти­ти Ср­би­ју“.

Аутор је у књи­зи за­сту­пио оп­шир­ну фак­то­гра­фи­ју  о ру­ским ле­ка­ри­ма и њи­хо­вом по­жр­тво­ва­ном ра­ду у срп­ским рат­ним бол­ни­ца­ма.

Аутор је с на­ро­чи­том па­жњом из­ло­жио чи­ње­ни­це о ру­ским до­бро­вољ­ци­ма у срп­ским од­брам­бе­ним ра­то­ви­ма 1991–1999, на­вео име­на по­ги­ну­лих и ука­зао на при­ме­ре ју­на­штва. Ру­ски до­бро­вољ­ци су ра­то­ва­ли у је­ди­ни­ца­ма Са­ра­јев­ско-ро­ма­ниј­ског кор­пу­са, Дрин­ског кор­пу­са и Хер­це­го­вач­ког кор­пу­са Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске.

У увод­ној на­по­ме­ни аутор по­себ­но ис­ти­че да је ова „мо­но­гра­фи­ја ми­ни­ја­тур­ни ар­хив за чи­та­о­це, са мно­го до­ку­ме­на­та у ко­ји­ма се чу­ва­ју по­да­ци пре све­га о вој­нич­ким при­ја­тељ­стви­ма Ру­са и Ср­ба за про­те­клих 215 го­ди­на“.