„Несумњиво је, што се поступка тиче, реч о диктату песникиње умешности да осенчено постане видљиво, а удаљено још ближе, било да се ради о посветним песмама брату, цвету процепку, храсту и трешњи, шумској јагоди, отпоздраву славуја, двема крестама (једној на глави, једној у башти), импозантној Голубачкој тврђави, псу на ужареном асфалту, ораху који оживљава и постаје пуж, смрчи под снежном венчаницом која личи на невесту, Споменику победнику на Калемегдану, укључивању интернета, о оцу, али и о сажетом приказу светске баштине: о Зејтинлику, палати Таџ Махал, код Џајпура у Индији, звуцима Моцарта из фонтане у Јеревану, белим ноћима у Петрограду, музеју Прадо у Мадриду, о норвешким извијуганим фјордовима и Давидовом нагом кипу у Фиренци, о нестварним чипкама у врту славне Алхамбре у Шпанији, забрањеном граду у Пекингу и другим примерима оставштине из светске културне баштине.
Ово су, не само, посебни тренуци које је ауторка преточила у драгоцене стихове хаику форме, дарујући, на известан начин, најпре саму себе лепотом властите евокативне природе, а тиме и свог читаоца, да и он посегне за присвајањем њене песничке авантуре, као своје.“ (Из рецензије Душка Новаковића)