Текст Јова Бајића објављен у недељнику „Печат“, 12. 5. 2022.
Одмах после Сарајевског атентата Аустроугарска је почела да спроводи најбруталнији терор, који је трајао током целог Првог светског рата, над својим држављанима Србима из Босне и Херцеговине. Без улажења у суштину тог терора не може се просуђивати ни о покољима Срба у Независној Држави Хрватској, али ни о српским страдањима која су се десила у Хрватској и Босни и Херцеговини у ратовима од 1991. до 1995. године. Значајан допринос разумевању тог терора из времена Првог светског рата, који је осмишљен и спроведен у окриљу Хабзбуршке државе, његовог замаха и обима пружа књига „Под царским вешалима: терор над Србима у Босни и Херцеговини 1914–1918. према извештајима листа ’Српска зора’“ историчара Милета Станића, која се недавно појавила у издању београдске издавачке куће „Свет књиге“.
Током Првог светског рата животи Срба у Босни и Херцеговини нису имали никакву вредност, убијани су као птице, као дивље животиње, а да за то нико није одговарао. Цео српски народ у овом делу Хабзбуршке царевине био је подвргнут свеопштем терору који су, уз подршку државе, спроводили шуцкори, једна врста милиције задужене да контролише Србе. Шуцкоре су чинили углавном домаћи, житељи Босне и Херцеговине муслиманске и римокатоличке вероисповести. Потицали су из најугледнијих породица, а неки од њих били су државни чиновници којима је дата неограничена власт. За њима се повела већина муслиманског и римокатоличког становништва, које је пљачкало и демолирало српске радње и српске читаонице. У то време била је забрањена ћирилица, спаљиване су ћириличне књиге. Неким Србима одузимано је држављанство, а из Подриња, како би се заштитила аустроугарска граница са Србијом, исељаване су целе породице и насеља. Злостављана су српска деца, жене и старци, посебно је прогоњено и осуђивано српско свештенство. Мушкарци су одвођени у таоце, затвори су били пуни, оснивани су логори. Многи нису доспели до затвора, убијани су без суђења. Неки су се нашли пред преким судовима, одакле су одвођени на вешала. О тим злочинима сведочи тридесетак фотографија из Станићеве књиге, преузетих из Архива САНУ, које су снимили представници аустроугарске власти. На тим фотографијама су опљачкане и демолиране српске радње и читаонице, групе Срба осуђених на вешала, а највише је фотографија на којима су вешала са Србима и њиховим џелатима.
Грађа на којој се заснива Станићева књига објављена је у листу „Српска зора“. Овај лист излазио је у Сарајеву од новембра 1918. до новембра 1922. године, штампан је прво три, а затим четири, па пет пута недељно. Сачувано је врло мало примерака овог листа, све бројеве нема ни Народна библиотека у Београду. Недостајући бројеви нађени су у Универзитетској библиотеци у Бањалуци. „Српска зора“ значајна је због сталне рубрике „Захтијевамо у име правде, реда и мира“, а ти захтеви, било их је 252, представљали су својеврсне оптужнице против шуцкора који су терорисали Србе. На страницама овог листа нашло се неколико стотина имена жртава и њихових убица из свих делова Босне и Херцеговине. Наведена су бројна имена убијених Срба, или оних који су преживели најразноврснија мучења. Описиване су околности под којим су та злодела чињена. Навођена су и имена шуцкора који су подељени на „злочинце“ и „зликовце“, први су били убице, а други су се истакли у премлаћивању и понижавању Срба, без обзира на пол и узраст, пљачкајући и уништавајући њихову имовину. Поред појединаца, терору су биле изложене и целе породице, па и насеља. Оптужнице са страница „Српске зоре“ прво су упућиване Централној влади у Београду, а после Народном вијећу у Сарајеву. „Захтјевима у име правде“, које су потписивали сведоци шуцкорских злодела, упозоравала се нова власт Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца да мора да изведе пред суд шуцкоре на чијим је рукама била крв, или су се истицали у терору над Србима.
Да би се разумели узроци тадашњих, али и потоњих страдања босанскохерцеговачких Срба, Миле Станић предочава један врло важан у историографији некоришћен податак: босанскохерцеговачки муслимани спроводили су терор над Србима уз благослов аустроугарске власти, прогласивиши га као џихад, као Свети рат. Станић наводи опширан извештај из „Сарајевског листа“, званичног гласила Земаљске владе у Сарајеву, од 12. децембра 1914. године, под насловом „Проглашење џихада у Босни и Херцеговини“, где је саопштено да се претходног дана у сарајевској Хусрев-беговој џамији и у њеном дворишту окупило око три хиљаде људи, међу којима је било и аустроугарских војника муслиманске вероисповести, пристиглих из оближњих гарнизона. Овај скуп сазвао је верски поглавар, реис-ул-улема Мехмед Џемалудин Чаушевић (1870–1938). Окупили су се и верски прваци, муфтије сарајевског, мостарског, тузланског, бихаћког, травичког и бањалучког округа. На том скупу обелодањено је да босанскохерцеговачки муслимани крећу у џихад, чији су циљеви били истоветни са тадашњим ратним циљевима Хабзбуршке монархије. У посланици упућеној Исламском мешихату и босанском реис-ул-улеми наводи се: „Праведним је судом историје утврђено да је Русија злочиначки непријатељ ислама и неумитни душманин ислама. Русији су се у тим њеним подлим циљевима и злочиначкој политици придружили још Енглеска и Француска са својим помоћницима, „подупирачима“. Међу тим „помоћницима и подупирачима“ била је и Краљевина Србија. На овом скупу подршку џихаду дао је и др Сафет-бег Башагић, председник Босанско-херцеговачког сабора, и остали високи дужносници муслиманске вероисповести, као и представници беговског сталежа, беговата. У то време ни Ватикан није седео скрштених руку, ставио је под своју капу Унијатску цркву, чији су верници углавном били Украјинци које је Аустроугарска населила у Босну.
Џихад је поведен против незаштићеног српског народа који је с муслиманима делио исти простор, ближу и даљу прошлост, где се говорило истим језиком. Свете ратнике џихада предводили су представници најугледнијих муслиманских породица. У Калиновику и његовој околини шуцкорима је заповедао Али-бег Ченгић, а његови помоћници били су Шемси-бег и Осман-бег Ченгић. Шуцкоре на Гатачком пољу у источној Херцеговини предводио је Ариф Тановић, који је лажним сведочењима одвео на вешала, подигнута у Автовцу, око 20 Срба из гатачких села. Међу десетинама шуцкора, чија имена наводи Станић, истицао се Мухамед Грба, са својих 27 сабораца, који је жарио и палио у ондашњем Семизовцу код Сарајева. Коју меру је достизала мржња према незаштићеном српском народу потврђује још један детаљ забележен на страницама „Српске зоре“, када је лекар из Љубушког Хасан Махић, позван да прегледа српско дете на умору, одговорио: „Нећу! Не идем! Мање једно псето“. Другом приликом одбио је да помогне једној Српкињи која се порађала: „Доста је псета, не треба их више“. Неки шуцкори из Коњица оптужили су Фехим-бега Бекташевића да воли Србе. Бекташевић је замало избегао логор, прво је осуђен на кућни притвор, а онда упућен у војску на фронт.
Раме уз раме, у истим шуцкорским четама, Србе су терорисали аустроугарски поданици римокатоличке вере. Било је ту и фратара, међу којима се истицао фра Мијо Чујић из Жупањца (Дувна), а било је и просветних радника, чиновника и жандарма. У акцијама шуцкора учествовало је и цело Школско одељење Земаљске владе, које су углавном чинили угледни просветни радници римокатоличке вероисповести. Исусовачка гимназија у Високом једно време је била затвор за Србе у коме су затваране и мучене целе породице. Срби су прво долазили у руке судском записничару Ферди Томашићу, који их је терао да једу со, а онда их је морио жеђу. Посебним мучењима биле су изложене жена и кћерка Нике Илића. Трудна жена Жарка Радивојевића, четири сата после мучења, побацила је дете. Посебну окрутност према Србима у бихаћком логору показао је Карло Хуркијевић.
Међу шуцкорима било је и нешто Срба који су потказивали и пљачкали своје сународнике. Углавном су то били сеоски кнезови, шумари и жандарми. Међу њима се истицао сеоски кнез Тоде Ковачевић из села Медна код Мркоњић Града, „шпијун за све“, који се обогатио пљачкајући своје сељане и пријављујући их да су противници власти. Многи од њих су завршили у логору у Араду.
Највећа страдалишта били су логори за Србе које је на тлу Босне и Херцеговине отворила Аустроугарска. Најстрашнији логор био је у Добоју, кроз који је за непуне две године постојања прошао 45.791 логораш. Ту су биле заточене целе породице с децом, где се због мучења, глади и болести масовно умирало. Други логор био је у Бихаћу.
Међу аустроугарским мучилиштима остао је запамћен логор у Араду и његов управник, потпуковник Хегедиш. Да би приказао овај логор у коме су били заточени Срби из Краљевине Србије и свих делова Аустроугарске монархије, па и босанскохерцеговачки Срби, Станић је користио књигу о Арадском логору историчара Павла С. Станојевића. У овом логору било је места за хиљаду људи, а било их је три пута више. Услови под којима су живели логораши били су ужасни, а тај ужас креирао је управник логора, потпуковник Хегедиш. Вести о његовим зверствима доспеле су до виших аустроугарских војних власти. У Арад су упућени инспектори који су утврдили да логораши бораве у казаматима који се нису грејали, да им се закида на ионако оскудној логорској храни. Како стоји у извештају једног инспектора, „усљед ове биједне хране умножиле су се болести стомачне, те су интернирани, нарочито дјеца, масама умирали. Кад је дошла зима, помор се још већма увећао, нарочито међу онима који су лежали на голом камену у школама и то у таквој мјери, да су у једно вријеме износили из логора дневно до 40 лешева… У таквим приликама достигла је невоља интернираних лица по новој години 1915. свој врхунац; мртви су лежали у шталама по читаве дане и ноћи међу живима који нијесу имали ни толико снаге да изнесу лешеве, мада су се ови већ почели распадати; дјевојке су се неочиглед својих матера морале подавати страстима пијаних наредника-надзорника… Једна Србијанка, која у таквој невољи ослободила се новорођенчета, није добила ни мало воде да опере себе и своје дијете“.
У извештају се наводи да су у Арадском логору страдали најмлађи логораши, у време инспекције затечено је „око 30–40 мале дјечице; то је био остатак од више од 400 дјеце, која су тамо била здрава доведена и ондје биједно изгинула… Видио сам“, како наводи један од инспектора у извештају, „око 15 дјечака између 10 и 20 година којима су били ампутирани удови, који бјеху промрзли: некима су фалиле обје ноге све до бедара, другима до кољена, а некима подлактица или цијела рука. Ови ми младићи казиваху да су сви дошли здрави у логор и да су им удови промрзли на каменом поду у шталама“.
Овом извештају Станић је додао списак Срба из Босне и Херцеговине који су умрли у Арадском логору, преузет из Станојевићеве књиге. Списак на коме су 494 имена сачинио је јереј Урош Ковачевић. Уз свако име назначено је његово родно место, година живота и датум смрти.
По узору на ове логоре, користећи се искуством које су стекли њихови оснивачи и чувари, немачки нацисти и њихови следбеници су током Другог светског рата отварали концентрационе логоре. Угледајући се на добојски и бихаћки логор, Хрвати су током Другог светског рата створили Јасеновац, а током ратова 1991–1995, сплитску Лору.
Лист „Српска зора“ у својим „Захтјевима у име правде, реда и мира“ пратио је шуцкоре који су запамћени по злоделима над Србима. Већина њих дочекала је крајем рата победничку српску војску на својим службеним местима на које их је поставила претходна аутроугарска држава. Они су се поклонили победничкој војсци и новој власти која се стварала. Нова власт се није освртала на злодела која су чинили Србима. Све им је опроштено, чиме је на одређени начин потврђено њихово старо уверење да су Срби безвредна бића и да их је у одређеним историјским околностима могуће убијати. Они и њихови потомци, после слома Краљевине Југославије, са цвећем и поклицима дочекали су 1941. године Хитлерову војску, а затим, раширених руку, и новостворену Независну Државу Хрватску, када су с још већим жаром наставили да убијају Србе, с уверењем да за то, као и у претходном рату, неће бити кажњени. Потомци шуцкора и Павелићевих усташа наставили су у верско-грађанском рату 1992–1995. обрачун са Србима, започет 1914. године.
